Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

субота, 19. новембар 2011.

VLADAN VUKOSAVLJEVIĆ: ŠTA SU NAMA RUSI ILI PRVI ZADATAK JEDNE BUDUĆE ELITE U SRBIJI

VLADAN VUKOSAVLJEVIĆ:



ŠTA SU NAMA RUSI ILI PRVI ZADATAK JEDNE BUDUĆE ELITE U SRBIJI




VLADAN VUKOSAVLJEVIĆ: ŠTA SU NAMA RUSI ILI PRVI ZADATAK JEDNE BUDUĆE ELITE U SRBIJI

vla17111aSrbiji je u današnjoj EU predviđena uloga parijeu pretkumanovskim granicama, osuđenog na privrednu, političku i kulturnu zavisnost









vladan vukosavljevic kol copySkadarlija vrlo ranih osamdesetih, jesenje predvečerje. Grupa mladića, tek pristiglih iz vojske, do juče srednjoškolci, sada već nadobudni brucoši puni života, kreće se uzbrdo kaldrmom od Tri šešira ka Zlatnom bokalu na još jednu turu piva i glasnih prepričavanja anegdota iz JNA. Raspoloženje raste, smeh mladalački neobuzdan, ispunjava malenu ulicu krcatu uspomenama.

Na ćošku preko puta Ima dana, pored simpatičnog Goranca koji prodaje kikiriki i semenke odeven u kostim nepoznatog stilskog i etnološkog porekla, stoji grupa ljudi, očigledno turista kojima vodič nešto objašnjava. Rusi. Njih dvadesetak, različitog uzrasta, možda neka delegacija, sportska ili privredna, možda samo turisti koji su imali sreće da stignu do najzapadnije destinacije koja im je dozvoljena za posetu. Odeveni skromno ali uredno, po modnim uzorima koji su vladali u Jugoslaviji krajem pedesetih, poneko sa malom značkom u reveru, pažljivo slušaju izlaganje vođe grupe, radoznalo se obazirući okolo. Pristojan i simpatičan svet već na prvi pogled. Tek poneki muškarac ima veliki fotoaparat okačen o rame, u pripravnosti da zabeleži uspomene sa zanimljivog i većini svojih zemljaka teško dostupnog putovanja.

Kada smo im se približili, neko od mojih veselih drugara, jedan od onih obešenjaka koji postoje u svakom društvu i prednjače u izmotavanjima, zastade i poče da im dobacuje nešto u smislu „jel vam ovaj vodič iz KGB, budite dobri, nemojte da vas pošalju posle u Sibir, jel znate ko su Kića i Praja i kako smo vas dobili u košarci usred Moskve na Olimpijadi...“ i slične trivijalnosti, sasvim u skladu sa humorom svojstvenim našoj tadašnjoj pameti i uzrastu. Mi ostali reagujemo različito, neko se smejulji, neko mu govori da ih ostavi na miru i požuruje ga. Rusi nas gledaju, takođe sa različitim raspoloženjem, većini je pomalo neprijatno a manji deo pokušava da šalom odgovori na ovo nepotrebno i neumesno obraćanje. Ne razumemo ih i odlazimo dalje a naš žovijalni drugar brzo nalazi drugu temu u vidu nekoliko simpatičnih devojaka koje su nailazile iz suprotnog pravca.

TITOISTIČKE ZABLUDE O RUSIJI Neznano zašto, ovaj banalni događaj urezao mi se u pamćenje i to traje sve do danas... Pripadam generaciji koja je Ruse slabo poznavala a još slabije marila za njih. Ne pamtim ih kada su herojski ginuli za oslobađanje Beograda i kada su svojom smelošću i prezirom prema smrti zaprepastili ljude koji su u okupiranom gradu propatili četiri duge godine. Ono što je moja generacija učila u školi to je da su partizani oslobodili prestonicu, doduše u izvesnom sadejstvu sa Crvenom armijom, ali pretežno sami. Nisam se rodio ni kada je u još istorijski nejasnom činu, a verovatno uz podršku zapadnih sila, Tito ušao u sukob sa Staljinom i kada se na Goli otok išlo i zbog najbezazlenijeg pominjanja Rusa u nekom pozitivnom kontekstu. Kada sam počeo da intelektualno razabiram svet oko sebe, jedino su veliki ruski pisci bili ono što je mene i moju generaciju vezivalo za tu zemlju. Stara Rusija, ovekovečena u literarnom geniju svojih velikana bila je neka vrsta zauvek nestale Šangri-La. Ona tada postojeća predstavljala je za mene i moje vršnjake samo i jedino otelovljenje komunizma, Staljinovog terora, neslobode i mraka, doduše ne sasvim bez razloga.

Sa svoje strane i Titov zločinački režim, činio je sve da antagonizam prema Rusiji i Rusima uvek bude sveže podgrejan. Jedan od najvećih mitova titoizma bilo je „čuveno istorijsko NE Staljinu“, u suštini zapravo ništa više nego ogromnim parama plaćen Titov prelazak na stranu Zapada u zamenu za neometani despotizam koji je na svom posedu zvanom SFRJ imao pravo da sprovodi za života.

Rođeni šezdesetih godina, uživali smo u malim slobodama, nedostižnim za naše vršnjake iz Istočnog bloka. Imali smo pasoše, slušala se rok muzika, povremeno se putovalo, uglavnom do Trsta po jeftini džins i platnene patike “all star”. Bili smo srećni kad nam neko donese konzervu koka-kole da u njoj držimo olovke. Levis farmerke i jakna bili su naša varijanta kineske uniforme za sve prilike a američki filmovi predmet divljenja. Uglavnom, u Bel epoku titoizma, koji je trajao manje od dvadesetak godina, kljukani skupim kreditima kao guske, osećali smo se kao predsoblje Zapada, veći i važniji od svojih vršnjaka iza gvozdene zavese. Kada je sport u pitanju, bilo je uobičajeno navijati protiv Rusa, vatrenije i glasnije nego protiv bilo koga drugog jer su propaganda a i duh vremena uopšte, neprestano nametali ideju pretnje sa istoka našoj navodnoj slobodi i prozapadnom opredeljenju. Možda je takva pretnja zbilja i postojala, ali pre će biti da je Titova Jugoslavija bila plod dogovora saveznika na Jalti i prihvatljiv projekat za obe strane da preko njega ostvaruju svoje različite interese u periodu hladnog rata, od obaveštajnog rada i međusobnog špijuniranja, preko manipulacija Pokretom nesvrstanih pa do svekolikih drugih geostrateških igrarija. Kada je operetski maršal umro, počeo je da se odvija unapred smišljeni scenario uništavanja države čiji su stanovnici zaista u jednom periodu, kao kočoperni pevac, mislili da vladaju svojom sudbinom i upravljaju događajima.

Kada je pao Berlinski zid a komunizam izgubio bitku sa liberalnim kapitalizmom, pobeda jedne zveri nad drugom, pored ostalih posledica, donela je i postepeni povratak Rusije u srca i glave ljudi u Srbiji. Nažalost, ni Rusija ni Srbija nisu imale sreću da na čelu države imaju ljude dovoljnih kapaciteta za neophodan ekonomski i duhovni preporod. Svaki na svoj način, i Milošević i Gorbačov, bili su preslabi formati ličnosti da odole pritiscima Zapada i da izbegnu nametnuto komadanje svojih država, u Rusiji praćeno pljačkom i poniženjem a ono u Srbiji još i obogaćeno indukovanim verskim i građanskim ratom. Srbi su očekivali od Rusa ono što nisu mogli da dobiju jer Rusija, zabavljena svojim jadom, nije imala ni volje ni snage da u balkanskoj krizi čvršće stane na stranu svog tradicionalnog istorijskog saveznika.

Još veće razočarenje usledilo je kada konfuzni Jeljcin nije uspeo da spreči zločinački napad NATO na Srbiju 1999. godine a tada aktuelni mit o moćnom oružju koje će nam Rusi poslati u pomoć završio je tamo gde je mitovima i mesto, u beskrajnom depou izneverenih nada i nerealnih snova.

IZGLEDI ZA 21. VEK Ni početak novog veka nije previše približio puteve dva naroda. Rusija je imala više sreće. Na njeno čelo došao je čovek koji je konsolidovao zemlju i pokazao da bolje razume jezik Zapada. Vladimir Putin je ličnost koja je vratila samopuzdanje Rusima i pokazala jastrebovima iz Vašingtona da ideje Zbignjeva Bžežinskog nisu više lake za sprovođenje. Velika nacija stala je konačno na svoje noge i u svim oblastima života, od privrednog oporavka, preko obnove vojne sile pa sve do procvata umetnosti i kulture uopšte, ostvaruje gotovo renesansni zamah i postaje važan činilac nove geostratške ravnoteže snaga.

Srbija je posle neophodnog ali i dobrano od stranih obaveštajnih službi pomognutog puča protiv Miloševića, skoro potpuno postala vazal Zapada. Nejaka i koruptivna politička kvazielita, u nezapamćenoj rasprodaji nacionalnih i državnih interesa, do neba se obogatila a državu predala na upravljanje Briselu i Vašingtonu. Nikada u modernoj istoriji Srbija nije imala manje suvereniteta niti je manje uticala na sopstvenu sudbinu. Prozapadna kvislinška plutokratija, gramziva i anacionalna, vodi državu u potpuni sunovrat i na sporedni istorijski kolosek, možda i u potpuno nestajanje. Ono malo opozicionih partija, bez pristupa medijima i nejake snage, bar trenutno kakvi su, teško mogu da stanu na put zlu koje nam se sprema. Trajno odricanje od suvereniteta države na KiM i predaja skoro svih privrednih resursa strancima samo su najvažniji od mnogih aspekata sada već jasno vidljivog plana za uništavanje Srbije.

Ako na polju politike situacija izgleda skoro beznadežno, ona sasvim sigurno nije takva i među običnim ljudima. Uprkos snažnoj antiruskoj kampanji u provladinim, a to znači skoro svim medijima, narod polaže opreznu ali sve jaču nadu da će Rusija moći da nam pruži neophodnu pomoć. Ako danas pitamo prosečnog Srbina šta misli i čemu se nada, on će, pored gorčine i skepse u vezi sa aktuelnim prilikama, skoro bez izuzetka reći da se nada podršci iz Moskve i da jedino tamo Srbija može i mora da potraži trajnije i jače savezništvo. Ako su naša dvodecenijska stradanja išta dobro donela, onda je to verovatno trajni prestanak iluzija o odnosu koji Zapad ima prema nama, a to je odnos višeg prema nižem u istorijskom lancu ishrane. Otklanjanje zabluda oduvek je bio neophodan korak u oporavku pojedinaca i društava.

Decenije komunizma i titoizma u istoriji dva naroda, dovele su do njihovog udaljavanja ali zajednički protivnik sada može ponovo da ih zbliži. Taj proces će se lakše odvijati ako Srbi od Rusa ne očekuju ulogu nespornog i svemoćnog međunarodnog zaštitnika, uvek i u svakoj prilici. Rusija kao velika sila ima svoje specifične i složene interese i dužna je da ih štiti u komplikovanom balansu sa ostatkom sveta. Kao i svi oduvek, Rusi će prvo čuvati svoje pa tek onda tuđe, to nije ni novo ni neobično u istoriji. Osim toga, oni će pažljivo posmatrati razvoj situacije u Srbiji i procenjivati da li Srbi bilo kakvu pomoć očekuju ili traže. Moskva neće postavljati ni smenjivati vlast u Beogradu ali, kao što je to Sergej Lavrov jasno rekao, „neće biti veći Srbi od samih Srba“.

Ključ je dakle, kao i obično, u našim rukama. Bez obzira na to što je politika, a naročito međunarodna politika, sve pre nego ideal principijelnosti i iskrenih namera, vreme je da shvatimo da mi boljeg i jačeg saveznika od Rusije nemamo, kako istorijski tako i po osnovu duhovne, pravoslavne i svake druge bliskosti, a koju i Srbi i Rusi itekako znaju da prepoznaju i cene. To predstavlja prvi i neophodni preduslov svakog prisnijeg odnosa ili savezništva.

RUSIJA, SRBIJA, EU Iako je nezahvalno baviti se istorijskim predviđanjima, može se lako pretpostaviti da će, u odsustvu nekog bliskog ratnog sukoba globalnih razmera, odnosi Rusije i EU, a naročito Nemačke, dobijati formu čvšće ekonomske i političke saradnje. Energetski potencijali i rudna bogatstva sa Istoka kompatibilni su sa narastajućom ekonomskom silom Nemačke i, uprkos opstrukcijama iz Vašingtona i Londona, odnosi dve zemlje ići će po svoj prilici uzlaznom putanjom. Iz pozicije neophodnog ekonomskog saveznika Nemačke, koja je opet stožer Evropske unije i to ne namerava nikome da prepusti, Rusija će itekako biti u prilici da se u vezi sa brojnim aspektima takve saradnje zalaže i za interese svojih saveznika, pa i Srbije, ako to ona postane. Naivne su iluzije domaćih evrofanatika da će nas u EU sačekati išta drugo osim starih neprijatelja obučenih u novo ruho i zaodenutih novom retorikom. Prijateljske države poput Rumunije, Grčke, Slovače ili Češke, preslab su tas na vagi na kojoj se sa suprotne strane nalaze Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Holandija, Austrija, Mađarska, Hrvatska i sveprisutni duh Svete stolice. Srbiji je u takvoj EU predviđena uloga parije, svedenog na pretkumanovske granice i osuđenog na potpunu privrednu, političku i kulturološku zavisnost. U planovima nekih starih institucija moći nikad nije zamrla ideja da Srbija zapravo nestane sa političke karte ili bude trajno pretopljena u neki bezimeni regionalni entitet.

Čak i ako EU zatvori svoja vrata za proširenje, naša situacija ne postaje bolja. U tom slučaju dobićemo još jednu nevolju za vratom, staru i dobro poznatu. Sve jača Turska u budućoj preraspodeli moći očekuje kompenzaciju na Balkanu u zamenu za neulazak u Evropu. Pored dominantnije uloge na Bliskom istoku, ona sanja o obnovi Otomanske imperije u nama dobro poznatim granicama. Ostaje nam dakle da biramo između čekića i nakovnja, između novog Habzburškog ili novog Otomanskog carstva, shvaćenih u formi savremenih političkih odnosa i uz izvesna pojednostavljenja. U oba slučaja, čini se da bi sve one nebrojene srpske žrtve u dvadesetom veku bile u krajnjem zbiru uzaludne.

Kao i kad je Nemačka u pitanju, tako i u slučaju Turske, Rusija se opet pojavljuje kao ključni činilac. Moskva će učiniti sve da sa Turskom uspostavi što bolju privrednu i svaku drugu saradnju. Moreuzi i danas igraju istu onu ulogu kao i pre sto godina, samo što ovog puta Rusiji i Turskoj nisu neophodni Gledston, Dizraeli i Bizmark kao posrednici vučijih namera a i ukupan odnos snaga nije isti kao nekad.

Logika je sasvim jasna. Srbija, sama i izolovana, postaće lak plen tradicionalnim protivnicima ako u narednu deceniju uđe kao guska u maglu, opijena zovom sirena iz Berlina i sa Aja Sofije. Da li će se pojaviti Odisej koji će mornare da veže za jarbol i tako spase brod, ostaje da se vidi, ali herojska vremena su prošla a sirene su opasnije nego ikad.

TRAŽENJE SVETIONIKA Šta ostaje Srbiji da ponudi Rusiji kao motiv za savezništvo, takođe je važno pitanje. Osim tradicije bliskih odnosa, raspoloženja građana, slične istorijske sudbine i pravoslavlja kao bitne zajedničke komponente duhovnih vrednosti, mora se imati u vidu da geostrateški položaj Srbije nije nevažan. Ako uzmemo u obzir da će EU teško opstati u sadašnjoj formi i da će verovatno i to u bliskoj budućnosti doći do novih preraspodela unutar same organizacije kao i do mogućeg izlaska nekih slabije razvijenih država iz tog saveza, onda je važno zapaziti da jedino Rumunija ili Bugarska stoje kao prepreka ruskom snažnijem fizičkom prisustvu na Balkanu. Sadašnje okolnosti veoma lako i brzo mogu da se promene u tom pravcu i u tom slučaju položaj Srbije dobija novu vrednost. Nerazumno je u dubljim analizama zanemarivati i takav scenario, naročito ako se ima u vidu potpuno novi kurs ruske spoljne politike koji za cilj ima stvaranje novih ekonomskih, političkih i zašto ne reći, vojnih saveza sa tradicionalno politički i geografski bliskim zemljama.

Konačno, svako savezništvo ima neku cenu, nema sasvim besplatnog ručka, naročito kada je reč o ovako krupnim pitanjima, pa tako i Srbija mora da plati neku cenu kako bi obezbedila opstanak. Na nekoj novoj političkoj eliti je da proceni visinu troškova opstanka i vidi da li se to i koliko isplati. Bilo bi nerazumno reći da je zajednica sa istorijski potvrđenim, tradicionalnim, surovim i nemilosrdnim protivnicima bolja od savezništva sa bliskom i moćnom državom čak i da to nešto mora da košta, a sve je prilika da mora. Takvu vrstu jednostavne računice umeju i deca da izvedu.

Sve nacije pomenute u ovom osvrtu na neke probleme savremenog doba i položaj Srbije u njemu, očekuju brojni i teški izazovi. Nebrojeno puta do sada političke kalkulacije su padale u vodu pod udarima nepredvidivih istorijskih okolnosti, pa je moguće i da ova doživi istu sudbinu. Ipak, u magli učiteljice života dobro je da Srbija ima kakav takav svetionik koji joj pokazuje put, a ako i svetionici zgasnu onda je i sudbina svih brodova duboko neizvesna.

Konačno i bez ozira na sve, važno bi bilo da se skadarlijska društva sa početka ove priče, ponovo sretnu u hodnicima vremena, ovoga puta u boljem raspoloženju i prisnijem međusobnom razumevanju.

Glava i zid



( 24 ocena )

Dodaj novi komentar

Opciono: Prijavite se ispod.

Pokazano 8 komentara

  • 1996 године сам први пут крочио на руску земљу. Имао сам тада 44 године. Те године су ми омогућиле да схватим заблуду о којој ви пишете и прва два пасуса... од 1996 године сам безнадежно заљубљен...

    Одличан текст
  • ZA 1-u Godinu ste stariji na Ruskoj Zemlji od MENE.....Pozdrav Brate Srbine.....Tekst je super....
  • Бриљантну сте анализу дали господине Вукосављевићу. Све што је битно, рекли сте. Паметнима довољно, а оним који су све истинске вредности подредили јединој највећој западној вредности која се зове паре, паре и само паре, проклете смрдљиве паре, за њих ће и оца и мајку, па чак и рођену децу продати, а о Србији да и не говорим. Раскрчмиће је они мало по мало, само ако их ми, свесни Срби, у томе не спречимо. Тек кад се ми за спас Србије одлучно, храбро и искрено заложимо, можемо и од Руса помоћ да очекујемо. Наши вековни непријатељи нам је сигурно неће пружити.
  • Ljuljonije 1 дан ago
    Србија је увек била разапета између истока и запада, захваљујући политичарима. То народ никада није осећао као своје усмерење. Народ је увек знао да су Руси наша браћа, Словени, православци. На нашу несрећу увек смо имали политичаре који су више тежили и покушавали да се додворе тој западној, ватиканској булументи. То додворавање нас је увек скупо коштало а сада смо дошли,изгледа, до краја.
    Сада морамо да се одлучимо,ми, Срби, дошли смо до краја. Буду ли и даље у наше име одлучивали ови западни буљољуби, ова група потплаћених и проданих душа, крај нам је врло близу.
    Србија и Ватикан !!!
    Никада и ни по коју цену. Ако се то деси, нема нас више, готови смо, избрисани.
    Са мајком Русијом увек и довека.
  • џокер 1 дан ago
    Само нас Руси могу спасти и они то једини и хоће!
  • мора да се шалиш
  • Па неће ваљда Бугари !?
  • Bobserb 1 дан ago
    Odlicna analiza.Dodao bih par stvari.Koliko god da je bio Tito los po Srbe i buducnost Srbije,vecina Srba ga je obozavala,podrzavala,sluzila,pomagala mu da ostane na vlasti.U Beogradu se osecao sigurnijim nego u Zagrebu.
    Rusija moze Srbiju zastititi u nekim spoljnim kriticnim situacijama ali ko ce Srbiju zastititi od korupcije koja je rak rana svake drzave i koja je pogubnija od bilo kog spoljnog neprijatelja.Kada tebe Srbina ucenjuje lekar Srbin,policajac Srbin,pop Srbin,opstinski sluzbenik Srbin.Hoce tvoje pare,otimaju koristeci sluzbeni polozaj,naplacuju nesto sto ti zakonski pripada.U krajnjem slucaju i danasnja vlast radi protiv interesa Srbije zato sto je korumpirana,potkupljena od strane Zapada.Kao sto lekar prodaje krevet u drzavnoj bolnici tako i politicar prodaje rudnik,fabriku ili deo zemlje.Razlika je samo u musteriji i kolicini mita.Najgore je sto to nisu pojedinacni slucajevi ,vec je to nacin zivljenja u Srbiji.Ako je doslo do toga da je 58,6% naroda korumpirano ,mozda takav narod i ne zasluzuje drzavu.
Povratni URL





Нема коментара:

Постави коментар