Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

субота, 19. новембар 2011.

SINIŠA LJEPOJEVIĆ: U GRČKOJ I ITALIJI IZVRŠENI SU DRŽAVNI UDARI ILI U EU TONE U PRIMENU SILE

SINIŠA LJEPOJEVIĆ:


U GRČKOJ I ITALIJI IZVRŠENI SU DRŽAVNI UDARI



ILI U EU TONE U PRIMENU SILE




SINIŠA LJEPOJEVIĆ: U GRČKOJ I ITALIJI IZVRŠENI SU DRŽAVNI UDARI ILI U EU TONE U PRIMENU SILE

sin18111aEU je u dubokoj krizi, iz koje nema povratka na staro i koja pokazuje da su ključni problemi Evrope Nemačka i njen politički pogled









sinisa ljepojevic kolPod plaštom krize i izgovorom spasavanja evra Evropska unija je u Grčkoj i Italiji u stvari izvršila državne udare. Pod pritiskom i pretnjama EU, a uz direktne zahteve Nemačke i Francuske, u Atini i Rimu su u osnovi oterani demokratski izabrani lideri i njihove vlade a na vlast su dovedeni neizabrani tehnokrati po želji Brisela, MMF i Evropske centralne banke. Nije bilo tenkova i pušaka, razbijenih prozora i poginulih, ali suštinski to su bili državni udari. Na vlast su dovedene cinično nazvane “vlade nacionalnog jedinstva”. A sve to podržali su od naroda izabrani poslanici parlamenata. Neverovatno!

Takav razvoj krize znači da se u Evropi, prvi put od vremena Drugog svetskog rata, primenjuje politika sile. Državni udari u Italiji i Grčkoj su “svečani” povratak politike sile i ponovo je u centru tog poražavajućeg i na kraju besmislenog procesa Nemačka. Ali ni tom najnovijom politikom sile u Evropi se ne mogu rešiti problemi, to je uzaludan posao. Silom se ne mogu spasiti već propale institucije i potrošene ideje. A u ovom vremenu su to upravo EU i evro. Svojom organizacijom EU je postala destruktivni kočeći mehanizam razvoja. To su ostaci prošlosti i nije moguće oživeti ih. Što reče pesnik, “izgorelo niko ne zapali”. Sve što se radi u poslednje dve godine zahuktale krize je pokušaj spasavanja pojedinačnih bankarskih interesa i, naravno, same Nemačke, delom i Francuske, koja je oličenje evropske integracije od vremena Mastrihta 1992. godine. Ne rešavaju se u stvari suštinski problemi te već prevaziđene integracije.

Da bi se razumela suština problema, nephodno je podsetiti kako je uopšte došlo do stepena integracije koji se zove EU. Iako je Nemačka najistureniji zagovornik Unije, ona nije kreator te ideje. Autori ideje da Evropska zajednica preraste u EU, onakvu kakvu je ozvaničio ugovor iz Mastrihta, su bivši britanski premijer Margaret Tačer i francuski predsednik Fransoa Miteran. [1] Stvaranje EU je bio francusko-britanski odgovor na ujedinjenje Nemačke i stvaranje najveće evropske zemlje. Uvlačenjem Nemačke u još dublju evropsku integraciju London i Pariz su nastojali da obuzdaju nemačku moć, uvedu tu zemlje pod veću kontrolu Evrope i, na kraju, da kroz evropsko zajedništvo zadrže pozicije Francuske i Britanije, pozicije koje te zemlje ne bi mogle da sačuvaju u direktnom suočavanju sa obnovljenom moćnom Nemačkom i po ekonomiji i po broju stanovnika.

KAKO JE EU POSTALA NEMAČKA Duboko uvlačenje Nemačke u izgradnju EU i njene infrastrukture, što je kasnije uobličeno i u nemačkom Ustavu, značilo je da evropska integracija, korak po korak, počinje da funkcioniše po nemačkom državnom modelu, pa je EU u stvari postala Nemačka. Tako se izvorna ideja da EU bude instrument obuzdavanja i kontrole Nemačke pretvorila u svoju suprotnost. Proces nemačke unifikacije EU je finalno započet uvođenjem jedinstvene valute. Pokazalo se, međutim, da ta unifikacija, čiji je osnovni simbol evro, nosi mnogo više problema nego pogodnosti. Skoro da je nemoguće unificirati tako veliki broj zemalja i toliko različitih ekonomija i socijalnih ambijenata prema jednom nemačkom modelu. Doduše, taj proces je otvorio nove velike mogućnosti nemačkoj privredi i nemačkim bankama, koje su, inspirisane tim mogućnostima, intenzivirale centralizaciju i unifikaciju. Ali pokazalo se da takva politika ima svoje granice i čak pogubnosti.

Obično se veruje da je u ratu prva žrtva istina, a u krizama demokratija. U slučaju savremene krize EU žrtve su i istina i demokratija. Građanin EU po pravilu ništa ne zna šta se kuva u EU jer skoro 90 odsto odluka u Briselu donosi se iza zatvorenih vrata. Istovremeno, Evropska komisija, kao izvršno telo EU, godišnje troši oko pet milijardi evra na propagandu - u prevodu - na laži. Tako građani EU svojim novcem finansiraju sopstvene obmane, plaćaju da bi bili prevareni. Što se demokratije tiče, EU je od samog početka bila antidemokratski ustrojena i ovo što se sada dešava samo je nastavak tog gađenja prema raspoloženju javnosti i njenom mišljenju. Doduše, sada u jednoj višoj fazi, gde su laži i obmane praćene pretnjom silom i ucenama, kao u slučaju Italije i Grčke, ali i Irske i Portugalije. Kao što je stara konvencija da je rat samo nastavak politike drugim sredstvima, tako je i obnova primene sile u EU “logična” posledica dosadašnjeg neuspeha te integracije.

Minulih godina lideri EU uopšte nisu rešavali već očigledne probleme, nego su se sakrivali iza deklaracija, glamuroznih sastanaka i tajnih odluka. Istovremeno su se sve više zaglavljivali u donošenje raznih pravila i zabrana, pa je privreda evrozone i EU postala troma, neefikasna i potpuno oslonjena na monetarizam i vlast bankara, pre svega Evropske centralne banke. Takav ambijent gušio je i guši privredu EU, pa će tako 2015. godine Evropi pripadati samo 10 odsto rasta svetske privrede. Znači, čak 90 odsto svetskog privrednog razvoja će pripadati zemljama izvan EU. [2] Najmoćnije zemlje EU su, umesto pomoći razvoju manje razvijenih zemalja, tražile samo svoju korist, i to kroz plasman svojih proizvoda na evropskom tržištu i kreditiranjem onih koji kupuju njihove proizvode. A to je prikrivano političkim dimnim zavesama, a u osnovi EU je postala instrument dominacije moćnih nad manjim zemljama, i njeno izvršno telo Evropska komisija se pretvorila u lobističku grupu, koja nikome nije odgovorna. Privreda EU se tako, umesto na razvoj, oslonila na političko zamajavanje i zaduživanje uz zadovoljstvo najmoćnijih zemalja, pre svega Nemačke i Francuske.

Jeftine kredite omogućila je politika niskih kamata politički kontrolisane Evropske centralne banke, pa je, umesto privrednog razvoja, stvoren kreditni bum. Tome su posebno bile izložene manje razvijene zemlje južnog krila EU. Na primer, nemačke banke su, umesto razvoja grčke privrede, davale Grčkoj jeftine kredite za kupovinu nemačkih proizvoda a onda od zarade na toj prodaji ponovo finansirale dalje grčke kupovine. Vremenom, to se pretvorilo u pljačku Grčke, pa sada, recimo, u Grčkoj Grci kupuju grčko maslinovo ulje od Nemaca, a grčki jogurt je proizveden u Nemačkoj. Isti model su primenjivale i Francuska i Holandija. Takva kombinacija u velikoj meri podseća na stanje pre Drugog svetskog rata, kada je Amerika davala kredite Nemačkoj kako bi ona plaćala ratnu odštetu iz Prvog svetskog rata Francuskoj i Britaniji, a one od tog novca plaćale ratne kredite uzete od Amerike. I tako ukrug dok nije izbio Drugi svetski rat.

KOLIKO JE NEMAČKA STVARNO MOĆNA Sve je to, međutim, imalo i negativne posledice i na samu Nemačku, pa je veliko pitanje koliko je stvarno moćna i kakva su ograničenja nemačke privrede. Ta privreda pre svega zavisi od izvoza i trenutno se više 60 odsto nemačkih proizvoda plasira na tržište evrozone. Nemačka je u osnovi zanemarila svetsko tržište. Ukoliko bi došlo do potpunog kolapsa evrozone, nemačka privreda bi morala da smanji proizvodnju za oko 25 odsto. [3] I sada je razumljivo zašto se Nemačka i Francuska grčevito bore za kakvo-takvo očuvanje evrozone i EU.

Dosadašnje mere akcije spasavanja predvođene Nemačkom i Francuskom nisu donele željene rezultate. Tačnije, potpuni neuspeh. Takozvani “evropski monetarni fond” sakupio je 440 milijardi evra, ali pokazalo se da je za spas neophodno najmanje 2.000 milijardi. Tog novca nema i, kako stoje stvari, neće ga ni biti. Izgleda da je propao i plan da tih 440 milijardi bude depozit za kredit od MMF. Na tome je posebno insistirala Amerika jer bi to bio kredit u dolarima, što bi spasilo američku valutu. Ali, da bi taj novac postojao, druge zemlje bi morale da povećaju svoje učešće u Fondu, što bi dovelo do smanjenja glasačkih prava Amerike, na šta, posle naknadne procene, Vašington ne želi da pristane. Suočene sa realnim ograničenjima, neuspesima dosadašnjih mera i nemogućnostima, Francuska i Nemačka su u ime EU prešle na primenu sile i nametanje takozvanih mera štednje, a vlade koje to ne prihvate bivaju smenjene. U osnovi to je projekat pljačke onoga što je u tim zemljama još preostalo. Vrlo brzo će se pokazati da ni to nije dovoljno za spasenje evra, ni Nemačke, ni Francuske.

Šta bi se onda moglo očekivati u skoroj budućnosti? To je zaista teško pitanje. Za sada je jedino sigurno da EU u dosadašnjoj formi u realnosti više ne postoji. Ni ono što je preostalo neće preživeti. [4] Evropi je u svakom slučaju neophodna neka vrsta integracije, ali kakva će ona biti zaista je teško reći. Ima raznih ideja i o tome se iza zatvorenih vrata vode intenzivne diskusije, ali na pomolu još nema izvesnih rešenja. Gotovo je, međutim, sigurno da će se sadašnja evrozona raspasti, ali neće potpuno nestati niti će nestati evro. Biće to verovatno znatno manja evrozona, koju će predvoditi Nemačka jer nemački prevashodni interes je očuvanje kakvog-takvog evra. Koje će to zemlje biti, takođe nije jasno, mada je izgleda najveći problem te nove ekipe Francuska jer ta zemlja ima izuzetno ranjive finansije. U uslovima krize i oslabljene evropske privrede Nemačka je još uvek najjača ekonomija. To znači da bi, u slučaju da ima svoju nacionalnu valutu marku, ta nemačka valuta bila izuzetno jaka, što bi otežalo nemački izvoz, a Nemačka zavisi od izvoza.

Zato je Nemačkoj neophodan evro koji će biti amortizovan postojanjem i drugih zemalja u tom valutnom sistemu, čime se obezbeđuje neometan izvoz nemačkih proizvoda. Nemačka će nastojati da po svaku cenu zadrži neku vrstu evro-valute. I zato najveći trgovci novcem na svetskom tržištu, kao što je Džordž Soroš, na primer, savetuju da se još ne prodaje evro. [5] Do kada će sve to biti moguće, zavisi od nemačke procene koliko dugo se to Nemačkoj isplati.

RIZICI RANJIVE FRANCUSKE Tu su i interesi Francuske. Francuska je veliki kreditor prezaduženih zemalja. Na primer, na francuske banke otpada polovina dugova Italije, a francuska privreda i banke zavisne su od novca koji dolazi od državnih obveznica. Zato je najvažniji nacionalni interes Francuske da sačuva visoki kreditni rejting jer samo tako može da zadrži finansijski balans. U slučaju da evro propadne u južnom krilu evrozone, onda bi Francuska izgubila taj balans i dospela bi u ozbiljan problem. Zato je Pariz šampion spasavanja evra. Izgleda, međutim, da će Francuska ipak izgubiti dosadašnji rejting jer spasavanje južnog krila već sada pokazuje znake neuspeha, a to će povećati kamate na njene državne obveznice i u uslovima privrednog rasta od minus 0,1 do plus 0,4 odsto, kakav je u poslednja dva kvartala, ta zemlja neće moći da vraća dugove.

Moglo bi se desiti da Francuska postane najveći problem evrozone. U nešto malo boljoj poziciji, ali ne mnogo, je Nemačka, čiji je državni dug oko 60 odsto bruto društvenog proizvoda, a privredni rast je u poslednjem kvartalu bio 0,5 odsto. Trenutno Nemačka plaća kamatu na svoje obveznice oko 0,3 odsto, pa od preostalih 0,2 odsto od privrednog rasta teško da može da finansira restruktuiranje i razvoj privrede.

To su planovi, a šta će stvarno biti, niko ne može da kaže jer primetne su mere koje mogu imati eksplozivne posledice, kao što je primena sile. U ovoj fazi su to politički pritisak i finansijske ucene, ali već u narednoj fazi to bi moglo biti i nešto gore. U zemljama gde je već primenjena sila - u Italiji i Grčkoj - na vlast su dovedene tehnokrate, koji pripadaju onima koji su i doveli do krize, pa nije realno očekivati da će ti ljudi i razrešiti krizu. Uz njih su i neizabrani predstavnici briselske birokratije, koji kontrolišu njihov rad, pa bi se moglo reći da je, uz državni udar, u tim zemljama uvedena i prinudna uprava. Ti ljudi su deo i kreatori modela koji je doveo do kolapsa. Oni će verno slušati naloge svojih mentora, što će značiti pljačku tih zemalja i potpuni kolaps u privrednom razvoju, a to će dovesti do velikih socijalnih nemira.

U Grčkoj bi se, na primer, mogao desiti i raspad države jer etnički Albanci na severu Grčke već traže autonomiju, povraćaj imovine i priključenje takozvanoj “prirodnoj Albaniji”, pokretu koji sve više jača. Onda bi moglo doći i do “mirovnih misija” oružanih snaga EU, a šta će to značiti, niko ne sme ni da pomisli. Umesto razmišljanja o suštini problema, nemački kancelar Angela Merkel nudi pretnje da će se sa raspadom evrosistema raspasti i Evropa i da bi moglo doći i do rata. Ne vrede takve pretnje. Prvo, raspadom evra neće se raspasti Evropa, nego samo neuspeli politički projekat EU, a što se rata tiče, nedostaje odgovor na pitanje ko će to ratovati.

Na kraju se svi problemi EU i evrozone svode na politiku. Aktuelna kriza je pre svega politička, a ekonomska je samo njen deo, koji se ne može prikriti obmanama, tajnim dogovorima i u stvari - lažima. Evropska integracija je ponovo u dubokoj krizi, iz koje nema povratka na staro i koja, nažalost, pokazuje da su ponovo ključni problemi Evrope Nemačka i njen politički pogled.

________

Napomene:

[1] Šire o tome u obimnoj analizi Brune Voterfilda (Bruno Waterfield) objavljenoj na www.spiked-online.com. Voterfild je dopisnik londonskog „Dejli telegrafa“ u Briselu i jedan od najmarljivijih hroničara EU.

[2] Isto.

[3] Analiza švajcarske banke UBS.

[4] Izjava nemačkog kancelara Angele Merkel data 9. novembra 2011. a preuzeta sa www.b92.net

[5] Analiza britanskog ekonomskog stručnjaka Stefani Flanders (Stephanie Flanders) objavljena na www.bbcnews.co.uk

Fond Slobodan Jovanović



( 24 ocena )

Dodaj novi komentar

Opciono: Prijavite se ispod.

Pokazano 14 komentara

  • Боки 1 дан ago
    Европска интеграција је у основи фашистичка идеја и сад се то полако огољава. Хитлер је покушао оружјем, није ишло, сад покушавају новцем али ни то неће ићи.

    ПС
    "Tako građani EU svojim novcem finansiraju sopstvene obmane, plaćaju da bi bili prevareni."

    Много нас подсећа на "европски сервис јавне Србије"...
  • Kao što je bilo i na Titaniku putnika koji nisu vjerovali da brod tone,koji su bili ubjeđeni da je to nemoguće,tako i ovde imamo vlast koja je poput tih kukavaca.Vrijeme je da kormilo preuzmu oni koji su prvi osjetili krizu ,oni ispod palube, iz treće klase.
  • Sami će sebe uništiti kao dinosaurusi, sa malim glavama i ogromnim mešinama i repovima.
    Samo da nas ovi naši ludaci u to kolo ne uvedu, nego da se spasavamo, dok se nešto na izborima pitamo.
  • џокер 1 дан ago
    Да,да гласали код "Великог брата".
  • бивши сарајлија 1 дан ago
    браво Синиша!. Сваки ти је чланак одличан. Засад си један од најбољих. Ивона Живковић је ту негде. Браво Србине, само нам откривај све мућке!
  • Mijatovic Dd 23 сата ago
    Perfektna analiza.Kad Vam kazu EU setite se propastiVavilon,Rima ,..Inace,ove "spasioce"delegiraju Bilderberg i Trilateralna komisija...
  • Alterego13ca 1 дан ago
    vecinom lupate gluposti, procitajte ovaj clanak: http://sacsis.org.za/site/arti... , i ubjedite sami sebe da su pozitivne promjene moguce. zivite u teskom defetizmu. naravno da su izbori, demokratija, politika uopste obicna sarena laza, ali alternative postoje. a da bi postojale mi svi moramo da ucestvujemo u njihovim kreacijama.
  • Станимир Трифуновић 22 сата ago
    ... Тиха медитеранска јесен...
  • Nisam citao ceo tekst vec samo prvi pasus koji je pun gluposti.
    Narod bira poslanike, a ne premijera, njega bira i razresava parlament to je valjda osnov sistema u Italiji i Grckoj. Berluskoni je izgubio vecinu na glasanju za rebalans budzeta pa je tek onda dao ostavku. I Papandreu je prvo izgubio u svojoj stranci pa tek onda dao ostavku. Nije to Srbija gde je predsednik stranke smenjiv samo ako ga ubiju, nego demokratske zemlje gde se predsednik stranke lako i redovno smenjuje.
  • Fascinantno je kako ljudi vole da veruju u Deda Mraza iako sve ukazuje na to da ne postoji čikica u crveno i belo obučen koga irvasi voze sa severnog pola da dobroj deci deli poklone. O kakvoj ti demokratiji pričaš, izvini ali zaista ?!! Pod jedan kako može neko ko navodno vlada to jest narod da bude istovremeno i onaj kim se vlada, malo nelogično pa jel da. Pod dva priča o parlamentu gde da ti kao ideš svake četiri godine na izbore i svojim listićem kao nešto odlučuješ je samo glupi privid jer u suštini sve se svodi na malu interesnu grupu ljudi koja sebe zove strankama i koja poput mafijaških porodica deli teritoriju izmedju sebe. Ljudi su promenljiva kategorija u tom sistemu, ali posao mora da ide i uvek je ista priča zato što oni koji zaista vladaju nisu smenjivi, niti ih vidiš kao glupe klovnove kako se šepure po televiziji jer taj politički posao sa strankama i slikanjem je za takozvani niži menadžment sistema.
    Ima jedna pametna poslovica koja kaže kada bi izbori mogli zaista nešto da promene odavno bi bili ukinuti... Jer svugde je kao i kod nas kada Boris padne tu je Toma, kada Toma bude pao opet će doći Boris ili već neko novi iz DS-a a glupi narod će da naivno veruje kako su nastupile promene.
    Demokratija je samo oružje krupnog kapitala dragi moj a ti nastavi da veruje u demokratskog deku mraza i kako u tim finim zemljama to postoji a ovde kod nas ne. Ovde kod nas je samo lošija produkcija u toj pozorišnoj predstavi pa se lakše vidi koliko je sve to samo jeftini cirkus za budale

    P.S.
    Inače ako te niko nije obavestio tri porodice Papandreu, Micotakis i Karamanlis vladaju tako demokratski Grčkom već skoro ceo vek. U Italiji opet Berluskoni je postao premijer tako što je bio milioner koji je kupio sve medije u Italiji pa onda uz pomoć njih postao premijer. Bio je inače čuveni slučaj kada je Forza Italija dobila izbore u Milanu iako im je na listi bio najomraženiji i najkorumpiraniji političar koji je bio čak i hapšen zbog svojih malverzacija. Elem jedan od funkcionera partije je rekao posle toga da su mogli da stave i konja na tu izbornu jedinicu i on bi prošao.
  • EL Pibe!
    Ili me nisi razumeo ili sam se ja lose objasnio. Potpuno se slazem sa tobom, a to u mojim komentarima mozes i da vidis. U kapitalizmu su kapitalisti vladajuca klasa ona i postavlja i smenjuje politicare, izbori su zamajavanje naroda.
    Ja samo tvrdim da je tekst gomila gluposti jer iz njega bi covek pomislio da su Berluskoni i Papandreu posteni politicari koje narod voli i koji rade u korist naroda, a nisu, oboje su samo sluge kapitalista koji nisu znali dovoljno dobro da izvrsavaju njihove naloge, pa su ovi doveli sposobnije na njihovo mesto. Nema tu nikakvog drzavnog udara ispostovana je "demokratska" procedura.
    Revolucija je jedini nacin za promenu sistema, a izbori samo sluze kao forma da sirotinja pomisli da se i ona za nesto pita. Citam komentare na ovom sajtu i zapanjen sam koliko ljudi misli da ce izbori nesto da promene. Politika se nece promeniti ko god bude pobedio.
  • Ala si ti čoveče, naivan.
  • MISO...ko bi Barbiku nosio na savesti-Ja nebih...a ti...To ce on sam da uradi ZA dobrobit Srbije koju je Unistio...Dali se razumemo...Pozdrav.
  • Неће Брате, та ј ће да нам погаси светла, има још лудака који ће да гласају за њега.
Povratni URL





Нема коментара:

Постави коментар