Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

среда, 02. новембар 2011.

MILAN DAMJANAC: SRBIJA PRED JOŠ JEDNOM PREVAROM – NE TREBA NAM PREOKRET, VEĆ ZAOKRET

MILAN DAMJANAC: SRBIJA PRED JOŠ JEDNOM PREVAROM – NE TREBA NAM PREOKRET, VEĆ ZAOKRET


MILAN DAMJANAC: SRBIJA PRED JOŠ JEDNOM PREVAROM – NE TREBA NAM PREOKRET, VEĆ ZAOKRET

dam02101aCilj svih ciljeva mora biti uspostavljanje nove srpske kulturne i nacionalne politike, cilj je smena kulturne elite








milan_damjanac_kolKako samo volim da slušam političare kada govore o budućnosti, novoj politici, preokretima, menjanju puta - to se ne da rečima iskazati. Kod nas se na sve komplikovane situacije smišljaju jednostavni odgovori. Uostalom, to je i prirodno i ljudski, a i najlakše - svi bi radije da čuju konkretno, jednostavno i brzo rešenje, pa makar znali da ga nema. Situacija u Srbiji je takva da odavno svi znaju da car nema odelo i da je potpuno go; svi znaju da nam, ukoliko se ovako nastavi, neće biti bolje. Nema te Unije, te „srećne budućnosti“ koja će zameniti depresivnu i mučnu sadašnjost. Ili ima?

Svakih par godina, obavezno uoči izbora, pojavi se kakva jednostavna, simpatična, neostvariva ideja i program, odnosno spisak lepih želja koji obavezno dobije prostor u medijima, a nakon toga i zapanjujuće visok procenat glasova na izborima. Tako, na primer, u ozbiljnom trenutku, u trenutku kada se odlučivalo kojim ćemo putem ići dalje, plasirana je ideja „i Kosovo i EU“, još jedna od izvanrednih zamešeteljstava srpskih i stranih marketinških stručnjaka. Sada ponovo mediji igraju svoju omiljenu ulogu - plasiraju jednostavnu ideju sa još jednostavnijom argumetacijom koja se zasniva na „prihvatanju realnosti“. To je i normalno; kada ih čovek malo duže sluša, dođe do zaključka da jedino bolesnik može da poveruje da je suprotstavljanje nametnutoj realnosti vredno pomena. To ide toliko daleko da euforija koja se medijski proizvodi traži svoje protagoniste.

Kada je Evropska komisija objavila preporuku da bi Srbiji trebalo dati status kandidata za kandidata za članstvo u EU, na „Prvoj Srpskoj“ televiziji gostujući analitičar, kome se imena ne sećam i nisam ga ranije viđao na tv stanicama, govorio je kao da je juče bila 2000, a on uskočio u vremeplov i stvorio se u 2011. godini. Taj govor je bio toliko pun poleta, pun euforije, da sam se odmah zapitao kako tog bisera srpskog mediokritetstva već nije „iskopala“ omiljena evropska televizija B92. Na moje oduševljenje, već koliko sutra se pojavio se u vestima B92, a zatim danima nije silazio sa ove televizije. Sve je toliko jasno i ogoljeno da nikakva analiza ili satira nije potrebna da bi se objasnili procesi koji se odvijaju na srpskim medijima. Ipak, pojava najnovije prosvetljujuće koalicije sa još nestašnijim pamflet motivom - „Preokret“ - navela me na razmišljanje. Sada je, naime, hrabrost reći da je realnost takva kakva je i da je potreban preokret.

Dakle, nije u pitanju, etimološki gledano, zaokret, što bi značilo napuštanje trenutne politike, već preokret; u pitanju je stoga „okret“, koji se izvodi iznova i iznova jer je preokret u bukvalnom značenju ponovni okret. Uostalom, to je i normalno, kada se ima u vidu da je jedan od članova nove koalicije „Preokreta“ i SPO Vuka Draškovića. Bilo šta manje od preokreta na svake četiri godine za njih bi bilo nepojmljivo.

HEROJSKO PRIHVATANJE REALNOSTI Ali, pošto je prihvatanje realnosti u Srba postalo pravo herojstvo, onda to samim tim znači da je odupiranje realnosti pravo ludilo. A, kad se ima u vidu da je prihvatanje sudbine herojstvo, a nemirenje sa istom ludilo, onda se zalazi u zemlju čuda pod imenom Srbija. To bi bilo kao kada bi neko ušao u moj stan, proglasio ga za svoj i ostavio mi podrum. A zatim bi pokušao da me istera i iz podruma pošto je nepobitno dokazao da je stan njegov time što ga je silom oteo. E sad, ukoliko pokušam da odbranim svoje pravo da živim bar u podrumu, hoću li biti žigosan kao lud čovek, koji ne zna šta je za njega najbolje? Eto to je ukratko, priča o Kosmetu, barikadama i prihvatanju realnosti. Uostalom, ja ne znam zašto su se naši preci uopšte oslobađali od Turaka kada je to bila čista ludorija? Nisu oni shvatali kao naši herojski savremenici da je jedino racionalno bilo da načine „preokret“ i prihvate realnost. Sve drugo bilo bi izrugivanje zdravom razumu, a svi znamo da to nije evrougodno.

Elem, toliko me je pogodila moja nepreokretljivost, odnosno nerazumnost da sam hteo da upitam naše političare, koji deluju kao da su miropomazani i posvećeni tumači realnosti Svevišnje EU i SAD, šta sve spada u realnost?

Da li je realnost da već 11 godina klečimo pred zapadnim silama?

Da li je realnost da smo i pored toga ostali bez Crne Gore i Kosmeta?

Da li je realnost da su glavni američki igrači na terenu isti oni koji rade na otcepljenju Raške oblasti i AP Vojvodine?

Da li je realnost da američka agencija finansira stvaranje vojvođanske nacije?

Da li je realnost da je njihova jedina politka u BiH ukidanje Republike Srpske?

I šta sad? Hoćete da me ubedite da nam je potreban „preokret“? Ne, gospodo, potreban nam je zaokret. Potreban je zaokret od ove pogubne politike, potrebna nam je nova politika koja će uvažavati realnost taman onoliko koliko realnost uvažava nas. Uostalom, krajnje je vreme da prestanemo da lažemo sebe.

Evo šta su osnovni postulati zaokreta - priznajmo da smo okupirani, i da živimo u zemlji ograničenog suvereniteta. Naravno, kada je zemlja ograničenog suvereniteta, nužno je da odredi svoje prioritete. A prioriteti se ne mogu ostvariti bez uspostavljanja sistema. Tek kada se postavi sistem u ekonomiji, privredi i poljoprivredi, obrazovanju i kulturnoj politici, možemo očekivati napredak, doduše spor ali siguran. Neće doći preko noći, nećemo živeti znatno bolje, ali ćemo imati sigurnu izvesnost i cilj kome težimo. Trenutno se srpska politika zasniva na životarenju od danas do sutra, bez ikakvog plana i programa. Nama trebaju konkretne ideje i planovi, i nedajte da vas iko laže, niti će biti lako niti brzo.

Međutim, cilj svih ciljeva, osnovni prioritet mora biti uspostava nove srpske kulturne i nacionalne politike. Cilj je smena kulturne elite. Tu je potreban najveći zaokret pošto je to najznačajnije polje za preživljavanje naroda. Ni to neće biti jednostavno, ali se taj proces mora započeti i ostvarivati u godinama i decenijama koje predstoje.

ŠTA SU PRIORITETI, ALI STVARNO Tada bismo već mogli da govorimo o nacionalnoj politici uz uvažavanje mučne geopolitičke realnosti u kojoj se nalazimo. U suprotnom, uvažavanjem realnosti izgubićemo sebe, a tek očuvanjem sebe možemo očuvati i naša ognjišta. Do tada, ne treba pristajati ni na kakva rešenja za Kosmet, a pitanje daljeg cepanja Srbije mora se sistematski rešavati. Sve ostalo je sekundarno - prioritet moraju da budu kulturna i obrazovna politika.

Zaokret sam po sebi jeste preduslov opstanka, dok je preokret još jedna politička igra presipanja šupljeg u prazno, još jedna u nizu obmana u cilju zadovoljenja trenutnih političkih ciljeva, koji nisu smišljeni u Srbiji. Mada, ta količina licemerja koju propagiraju zastupnici „Preokreta“ ima i svoju dobru stranu; ume čoveka da nasmeje. Ponekad imam utisak da se nalazim u paralelnom univerzumu u kome zapadne ambasade ne služe za prenošenje direktiva domaćim političarima, u kome „Vikiliks“ ne postoji a sastanci sa američkim ambasadorima su čisto protokolarnog karaktera. Pošto sve to nije tako, uvek se pošteno nasmejem nakon izjave nekog od protagonista „Preokreta“ o ulozi Rusa i ruskog ambasadora. Te „Rusi nas ponižavaju“, te „mešaju se u unutrašnje stvari naše zemlje“ (tada sam zaista dobio napad smeha), te „treba proterati Konuzina“ itd.

Prosto je neverovatno sa kojom ozbiljnošću naši mediji i spomenuti političari izgovaraju ove smehotresne opaske. U zemlji u kojoj se gotovo ništa ne događa bez učešća zapadnog spoljnog faktora neko priča o nedoličnom ponašanju i uplitanju u unutrašnje stvari Srbije?

Smehotresno. Šta je sledeće? Reći će nam da se to ne da trpeti i da smo mi nezavisna država? Pa gde se toga sad setiše?

Mada, kako reče Čanak u „Utisku nedelje“, ima ljudi koji se „u pristojnom rečniku nazivaju petom kolonom“. Dobro kaže čovek. Tu se nema šta prigovoriti, on to najbolje zna.

Ali vratimo se na pitanje zaokreta. Nema jednostavnih rešenja, nema čarobnog štapića, nema idealnih geopolitičkih izbora koji nas mogu preko noći izvući iz ove situacije. Nema formule za bolje sutra. Ima samo rada, odricanja, planiranja i kontinuiteta. Ukoliko uspemo da u kontinuitetu sprovodimo određenu politiku koja je plod opšteg konsenzusa i nacionalnog dogovora, imaćemo šansu za opstanak. U suprotnom, udavićemo se u stranačkim zađevicama i regionalnim podelama. Niko neće doći sa strane i rešiti naše probleme, naše probleme moramo da rešavamo sami. Nikome nije stalo do nas onoliko koliko bi nama moralo biti.

Svi se u ovoj nesrećnoj zemlji pozivaju na decu, a svi koji se na njih pozivaju ne rade ništa kako bi im obezbedili normalan život. Pazite, pozivaju se na bolju budućnost dece oni koji ne vide da je njihova politika dovela do još većeg odliva mozgova nego devedesetih godina. Na bolju budućnost dece pozivaju se oni koji ne vide da Srbija umire od bele kuge, da godišnje nestane jedan grad, da će nas ovim tempom za devet godina biti još 300 hiljada manje. Na stranu greške koje su u Srbiji prisutne decenijama, za vreme vlasti koja je stvorena 2008. godine a čiji barjak ponosno nosi Boris Tadić, sve rapidno odumire, i sela, i gradovi, i nacionalna ideja.

Samo su dve stvari u porastu, sledstveno tome. Iseljavanje i smrt. A, kada je pozitivan bilans jedne vlasti duplo gora situacija u odnosu na onu koju su zatekli (daleko od toga da je situacija bila idealna), mora se postaviti pitanje kako i šta dalje? Preokrete smo probali. Hajde malo da se pozabavimo zaokretima, pošto će ovim tempom za sto godina biti premalo Srba da bi ih se bilo kakvo pitanje opstanka ticalo.

Inače, jesu li o toj deci govorili?

Нема коментара:

Постави коментар