Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

субота, 19. новембар 2011.

Да ли је Тадић већ победио | Политички живот

Да ли је Тадић већ победио | Политички живот


Политички живот

Да ли је Тадић већ победио

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Дикић
субота, 19. новембар 2011.

Када је те зиме 2008. победио на председничким изборима тесном већином, Борис Тадић имао је пред собом неколико политичких Рубикона које је морао да пређе.

Нико тада није могао да слути да ће му се три године касније на завршници тог пута придружити онај исти архиконкурент који га је неуморно, беспоштедно и бескрупулозно нападао по готово свим важним питањима за будућност ове земље не штедећи ни свој ни његов дигнитет.

У врелом предизборном периоду постајало је јасно да у Србији постоје две Србије које живе једна поред друге,односно једна под другом, распоред се утврђује пребројавањем гласова, а већина добија право на статус више касте. Такво пирамидално уређење више подсећа на рани феудализам него на модерно друштво које може да се нада напретку.

Поларизација једног народа на круцијалним питањима куда и како у будућност нужно доводи до критичног напона који тражи да своју енергију сведе на нулу било у виду претварање истог у кинетичку енергију које ће покренути ствари напред или у виду куршлуса у коме ће обе стране сагорети у међусобном антагонизму. Супротности се привлаче, али се тај сусрет обично завршава разменом електрицитета, бљеском и пражњењем, односно свођењем оба пола на исто - нулти потенцијал, ништа.

Три изазова која су разједала Србију била су главна тема предизборне, изборне и постизборне кампање.

Хаг, Космет и Европа.

Хаг је био Домаклов мач који је висио над главом сваке владе у Београду ма које провинијенције била. Чекић у виду бахатих спољашних притисака, у виду заустављања евроинтеграција или ускраћивање кредитних транши које су неопходни кисеоник српској привреди и наковња у виду чврстог, ксенофобичног става јавности о овом нелегалном, антисрпском, злочиначком Суду доводила је владајућу елиту до усијања, а у таквим условима чак и најтежи метали мењају облик и физичка својства, а камоли мекушци и бескичмењаци какве смо имали част да видимо у важним државним институцијама.

Чувар сигурне куће за хашке оптуженике, као и заклети чувар ватре војводиног тамничења, користио је скупштинску говорницу да поручи не само својим следбеницима већ и страном фактору шта мисли о њиховом савету да се Србија суочи са прошлошћу да би кренула у будућност.

Са беџом на реверу или без њега, са плакатом у рукама или на зиду прокажене телевизије, са станом у Ђинђићевом или Пупиновом булевару он је био стуб окупљања или политичко лице антихашког лобија и свих оних носталгичара за "херојским" деведесетим који Србију сматрају изданом, проданом и окупираном.

Та лепеза различитих организација са истим светоназорним погледима у Кремљ, Хиландар, Книн, Призрен и хашке ћелије имала је своје "литургије" на специфичне датуме и догађаје: хапшење Караџића, геј парада, проглашење независности Косова...

Али једина озбиљна организација која је могла да запрети сменом власти легалним путем била је странка Томислава Николића.

Ход по танкој жици која вибрира и затеже до пуцања од екстремизма преко национализма и псеудодеснице до конзервативизма била је главна дисциплина овог некада лојалног радикала, оног који је успео да пацификује шешељизам, да упристоји, укалупи и уведе у систем бунтовне радикале како би проширио базу подршке као једину могућност да постане равноправан притивник захукталој и искусној машини демократа.

Хаг је био само један фронт на коме су се копали дубоки ровови и пуцало из доступног оружја, не бринући за могуће последице по државу и њену будућност.

Данас када је хашка сага завршена и то бреме и хипотека скинуто са леђа овог народа полако се заборавља ко је био на којој страни конопца. Данас је лако рећи и поверовати чак и Томиславу Николићу да би и он хапсио хашке оптуженике, да би и он био на страни кооперативних Срба, да би и он испуњавао све међународне обавезе.

Али, ипак остаје мали чворић у мозгу свих оних "даровитих" Срба који имају барем петогодишње сећање уназад да чак и данас остаје сенка у напредњачким очима када се помену оптужнице и хашки казамат. Можда не толико због њих, колико због природе и менталног склопа језгра бирачког тела на које рачунају.

То се најбоље видело у данима фарсе под насловом: Хапшење Ратка Младића, службена верзија, веровали или не.

Ни од једног званичника напредњака у том тренутку није могао да се добије одговор на питање – подржавате ли хапшење генерала, какав је Ваш став поводом тога и да ли бисте и Ви исто поступили да сте на власти.

Мудри медијски саветници знали су да је ово потенцијално живо блато за бивше радикале и клизав терен на коме се само губе драгоцени гласови, па је једино преостала могућност да се такви услови избегну било скретање теме по сваку цену и избацивање у први план саму технику хапшења, а не расправу о хапшењу као политичком чину. Дакле, оптужити власт за потенцијално скривање, за трговање, за изневерена очекивања како Европе, тако и гласача и за обмањивање јавности у вези са скривањем и хајком на генералове јатаке био је једини начин како се помоћу такве магле извући из домета баражне паљбе збуњене јавности.

Данас, тај до јуче врућ кромпир који прже владареве шаке, јесте ољуштен и прогутан. Да ли је сварен до краја, остаје да се види.

Евроинтеграције биле су главни политички правац којим се кренуло после демократске револуције.

Идеологија, мантра, програм, стратегија, нови патриотизам – велике речи, а мала дела последица је инерције деценијског кретања српског друштва које бауља кроз евро-модернизацију са два тешка тега око чланкова – Косово и Хаг.

Може ли се леђима ходати унапред показали смо уз саплитање, тешко устајање и повремену дезоријентацију и велике напоре. Када смо се окренули, нисмо видели онај призор обећаног раја који су нам обећавали и који смо идеализирали у својим главама у тренуцима самоохрабривања.

Опет, Томислав Николић био је наследник Шешељевог тестамента којим се дају јасне смернице будућој власти Србије да су ЕУ и УСА вечити непријатељ Србије и да будућност лежи на Истоку. Све остало је издаја.

У складу са тим вођени пословично слепој послушности утамниченом лидеру било је зацртано понашање председничког кандидата "патриотске" опције.

Данас, међутим, Томислав Николић се незграпно гура са уморним демократама на пиједестал евро-ентузијаста чак и у моменту када популарност ове супер-државе константно опада по свим истраживањима. Он покушава да убеди своје присталице да су евро-интеграције оружје и нужност, да је већа штета од користи ако би пошли путем конфронтирања, а за такав положај, наравно, окривљује претходно руководство и свој став представља више као последицу тога него као искрено уверење.

То је и логично, јер једино као такво оно може бити прихваћено у народу, јер вољом силе је лакше прихватити нешто него паковати нове лажи о бољем стандарду и новим радним местима.

Питање Косова је заједнички именилац свих озбиљних анкета и социо-политичких истраживања, оно није увек у врху, али је константно присутно у одговорима грађана шта је највећи проблем ове државе.

Ово питање носи са собом пуно емоција, ожиљке скорашњих пораза, понижења, немоћи, туге и неостварених националних амбиција. У предизборној кампањи оно је вододелница између патриота и мондијалиста, националиста и издајника, прве и друге Србије. Ниједно друштво не може да издржи толико деоба и унутрашњих сукоба и да троши своје редуковане потенцијале на грешке из прошлости.

И данас је проблем Косова горуће питање иако фактички одвојено од Србије, конфликти који тамо не јењавају рефлектују се и на стање духа просечног српског бирача. Томислав Николић и на овој вододелници прешао је мост и чини се без значајнијих последица обре се на другој страни.

Од претњи бејзбол палицама и гошћења храбрих македонских конобара који су показали америчким маринцима правила балканских механа, преко заклињања на вечити немир док се Космет не врати под нашу заставу, до приметног ћутања у последњем сусрету са двојицом амбасадора (Дежер и Мас) приликом добијања позитивног извештаја Европске комисије док је Север на барикадама који сутра могу постати препрека на европском путу Србије.

Ни на једно питање Томислав Николић није могао да да искрени одговор јер се живо блато претворило у праву амазонску, бескрајну мочвару из које готово нема изласка. Неопрезно поређење са оба своја сина и упоређивање одрицања са евентуалном породичном традицијом вратило би реторику на ниво радикалских клетви из Скупштине или пролећног, безуспешног штрајка жеђи.

Пред овако важне изборе, који се чине да су последња шанса да његова политичка каријера буде крунисана барем једном победом, такав ниво био би испод таласне дужине оне циљне групе која својом масовношћу одлучује победника. Косовско бреме тражи чврсте и одлучне лидере са јасним планом и искреном политиком, оне који су свесни последица својих одлука и који су спремни да на своја плећа ставе и тежину удараца савременика и осуде будућих генерација.

И у овом сегменту Томислав Николић нашао се на истој страни дојучерашњих противника. Политика и Косово и Европа уместо да буде напуштена и од сопствених твораца ревитализована је, макар и краткорочно, од њених најжешћих критичара, од оних који су и Споразум о стабилизацији и придруживању називали народном издајом.

Данас, власт поручује Србима са Космета да једино они могу да одлуче о евентуалном напуштању барикада, да их Београд у томе не може саветовати.

Исту поруку Николић упућује и свом председнику општине или политичком изасланику на северу, његовом потенцијалном џокеру у косовској драми који му може донети тзв. патриотске гласове, а на кога може свалити одговорност када буде полагао рачуне пред бриселским судијама.

Провидна двострука игра је неодговорна и недорасла овако озбиљној ситуацији где су улог људски животи и судбина једног дела народа. Имитација патриотских демократа пред страним амбасадорима и легалним наследницима петооктобарских корумпираних,однарођених, криминализованих револуционара је слаба позиција пред изборе.

Тадић је већ победио, али он није победник следећих већ претходних избора јер је успео својом психологијом и терапијском хипнозом од свог противника направи камелеона, да га натера да личи на њега не би ли га победио, да се претвори у бољег Тадића од оног оригиналног, како би Андрићев венац добио новог-старог станара.

Да ли су онда следећи избори у ствари процес бирања или потврде да пут који је зацртан пре три године заиста нема алтернативу и да су они који су хтели на тој раскрсници да дају други жмигавац сада сустигли данашњу власт и пријављују се као бољи и поштенији маратонци на том путу?

Изгледа да они који су то на време видели су спасли своју странку (СПС), а они мало касније су направили своју (СНС) на истоветним позицијама по питању Европе (нема алтернативу), Косова (поштовање Устава) и Хага (потпуна сарадња,накнадна сагласност са хапшењем).

Они који желе да бирају такође имају понуду, али ће гласати за аутсајдере. Од оних који опонирају овим устаљеним ставовима остали су девастирани радикали, новорођене Двери и конзервирани ДСС. Ипак,они који желе да бирају уједно желе и преокрет.

Фејсбук Твитер


Да ли је Тадић већ победио

субота, 19 новембар 2011 16:16
siniša
Nisam mogao da pročitam do kraja sto puta ispričanu priču i o Hagu i Evropi i Kosmetu i o kriminalu i korupciji.

Tadić, odnosno DS neće osvojiti ni 10%, sve sa Čankom, Vukom i ostalima.

Pobeđuje DSS i radikali. SNS će pobediti DS, ali ne i izbore, iza SNS stoje bivši JNA kadrovi, odnosno oficirski JUL, ne Mirin pro-ruski nego Mirkovićev pro-američki JUL. Bivši titoisti će glasati za SNS i dobiće 20%. Nijedan socijalista koga znam neće glasati za Dačića, svi socijalisti će glasati za radikale ili Koštunicu. SPS pada ispod cenzusa.
Препоручи коментар:
24
4
субота, 19 новембар 2011 16:48
Милан, Нови Сад
Да ли је су ово неке сублимативне поруке господина Александра:

"Ипак,они који желе да бирају уједно желе и преокрет."

Преокрет? Да ли случајно или намерно, али знамо да је то мантра Вука Јовановића и његове либерално-ројалистичке опције. Као што су двојица брадатих мудраца, Вук и Чедомир пуни контраверзе тако нас и наш аутор води кроз ову дугачку, контраверзну и напорну епопеју коју је, морам признати, јако тешко пратити. Некако превише стилских фигура, приповедања а понајмање интерпункције и заокружених мисли.

Мада, морам признати, на сам помен нашег (доживотног) владаоца, спопадне ма сабласт. Сабласт, јер знам да ће му овај народ пружити исте шансе какве је и Милошевићу. А све да бисмо се онда, након десет година, сви прали, правили блесави и никако нам није јасно ко је то гласао за Милошевића и држао га у власти толико дуго.
Препоручи коментар:
21
1
субота, 19 новембар 2011 17:34
Зоран Ђорђевић
Синиша је у праву. СПС неће ни цензус прећи. Дачић је, то сам већ неком приликом написао, пљунуо у лице својим бирачима и ушао у коалицију са природним непријатељем, ДС-ом. Народ то памти.
Препоручи коментар:
18
2
субота, 19 новембар 2011 17:37
Мићко
Конзервирани па конзервирани ДСС. Само тако, замлаћујмо свакога ко и помисли да гласа за њих.
Јесу ли направили правну анализу статута Војводине и уместо овог накарадног понудили свој предлог статута? Јесу. Ћуте ли икако око Косова које је стално отворени проблем? Не ћуте. Јесу ли направили економски програм? Јесу. Јесу ли направили програм за развој општина? Јесу. Јесу ли освежили старнку неким новим и младим лицима? Јесу, тамо су Петар Петковић и Милош Јовановић. Је ли та странка некакав тежишни центар за људе са памећу и моралним интегритетом. Јесте, ипак јесте, какав - такав, ипак има неког интегрисања по том плану. Јесу ли правили протесте поводом статута Војводине и НАТО конференције? Јесу.
Треба ли, обзиром на ситуацију, 2 пута више активности? Треба, треба и 10 пута више. Али, шта други раде? Зашто рећи да су само ови конзервирани, умртвљени, млаки,туњави...
Препоручи коментар:
21
6
субота, 19 новембар 2011 18:01
@mićko
Zato što, nažalost, jesu "konzervirani, inertni, mlaki, tunjavi...".
Препоручи коментар:
6
14
субота, 19 новембар 2011 18:50
Милан
Синиша и Зоран нису у праву. Власт и идеологија у Србији после следећих избора се неће променити.

Једина могућа промена је допуна постојећих неким новим лицима (читај: СНС) и то је све.

Ако је неко и имао сумње у то (а свако ко је разуман и живи у Србији и био је сведок макар једних избора није имао разлога да и једног тренутка сумња), могао је у то да се увери читајући резултате истраживања које је спровео НСПМ.
Препоручи коментар:
5
2
субота, 19 новембар 2011 19:03
Primarius
Bravo za autora.
Obicno imam kriticki stav prema njegovim tekstovima ali ovoga puta - bravo. Radi se o homogenizaciji i ublazivanju desnog centra za sta je zaista kriv-zasluzan Boki Tadic i ekipa. Potpuno ispravno: Toma se nece razlikovati od Tadica principijelno ni 5%.
A ne bih se ja slozio s komentatorima da ce Dacic proci lose. Dapace, mogao bi mnogima pomrsiti racune.
Sve u svemu, sumnjam da cemo nesto novo i "naprednije" videti u sledecem vladajucem mandatu
Препоручи коментар:
2
4
субота, 19 новембар 2011 20:03
Милијана
Победио је прошли пут, побеђиваће увек.
Тиранством, уценама, куповинама, крађом, непоштењем, олошством, криминалом, неправдом, некадом, кампањама, преокретима, кривинама - и самопослуживањем непријатељима, предајом народа и државе, издајом, уништењем свега чега се прихвати, пропашћу привреде, приватизованих фирму, незапосленошћу, масним консултантима, задуживањем уз дебели лични интерес његових послушника, подржавају га сви унутрашњи и спољњи непријатељи, окупатори, фашисти и циници,корупцијом преко страних кредита и инвестиција стратешких партнера.
Мало је срба да сву ову булументу, светску и унутрашњу могу да победе.
Тадић не може ништа, не нуди ништа, нема ништа, и то НИШТА мора да победи.
Једини начин је барикаде, на Космету, у свакој српској кући, у сваком слободарском кутку несрећне са њима Србије.
Увео би Тадић у Србију и Варшавски и НАТО пакт, и све остале ПАКТОВЕ из Космоса и шире, под условом да му обезбеде ТРОН.
Србија је болесна. На издисају.
Препоручи коментар:
0
0
субота, 19 новембар 2011 20:18
Влада Канада
Не треба бити много мудар, паметан и видовит. Ако власт у Србији формира било ко из ДС, СНС, СПС, ЛДП, ЈС, ПУПС, СПО и мањина, Србије у 2013. години неће бити. Србија има шанси да преживи 2013. годину само ако на власт дођу ослободиоци из ДСС, Двери, СРС и из масе побеснелог народа, нови Милош и Карађорђе.
Препоручи коментар:
1
0
Пошаљите коментар
[ Назад на текст]



Нема коментара:

Постави коментар