Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

понедељак, 28. новембар 2011.

Да ли смо спремни за нове ратове?

Да ли смо спремни за нове ратове?

Home

Да ли смо спремни за нове ратове?
Пише: Душан Пророковић
23 новембар 2011

Ретко се дешава у великим земљама да се избори сазивају пре времена. Још ређе да се на такав начин одржавају и повезују и парламентарни и председнички избори. Зашто се онда Русији жури? Владајућа „Јединствена Русија“ има стабилан рејтинг, несумњиво осваја натполовичну већину на парламентарним изборима, што се може рећи и за председничког кандидата Владимира Путина, пред којим нема равноправног опозиционог противкандидата. Да се у руководству ове странке размишљало из уског, страначког угла, вероватно би било боље што касније одржати изборе. Све су процене да идеолошки и кадровски „неосвеженој“ опозицији не одговара дуга кампања, а ескалација економске и политичке кризе на глобалном нивоу утиче на пораст популарности двојца Путин-Медведев. У том смислу, на парламентарним изборима, одржаним средином 2012., а не у децембру 2011., могло се освојити још пар мандата за убедљивију већину у Думи и суверенију контролу политичког система, а могли би се намирити и све већи апетити појединаца унутар партије и обезбедити спокојнија атмосфера унутар куће.

Разлика између логике којом се воде велике и мале земље, јесте што у случају ових првих, спољнополитичке околности често играју значајнију улогу од унутрашњих прилика. Ту лежи и одговор на претходно постављено питање. Руководство „Јединствене Русије“ покушава да сазивањем и одржавањем избора крајем 2011./почетком 2012. стратешки позиционира земљу до пролећа 2012. године. Може се показати, да ће наредна година по много чему бити пресудна, и очигледно је да у Москви желе да је дочекају спремно. А то подразумева, да институционално, руски систем буде потпуно заокружен и у функцији пре одржавања председничких избора у Француској и САД.

Јер, француски избори вероватно ће одредити будућност ЕУ, а амерички могу одредити будућност целог света. Током предизборне кампање у обе земље отвориће се низ питања и захтеваће се изјашњавање политичара о стратешким стварима, после чега свет више неће изгледати исто.

За Французе, то је питање-којој ће се страни приклонити? У балканским државама, последњих недеља често се поставља питање: шта уколико пропадне евро? Мудри политичари, економисти и аналитичари хорски одговарају: онда се треба преорјентисати на немачку марку. Да, у томе има економске логике, али нема политичке. Зашто би САД дозвољавале даље јачање немачког привредног, и за привредним, наравно и политичког утицаја, у зони југоисточне Европе-подручју од стратешког интереса за Вашингтон. Такође, логично је, да интерес САД представља јачање њиховог економског система, а не немачког. Па према томе, неопходно је стабилизовати амерички долар, или градити Северноамеричку монетарну унију и амеро, као нову валуту у најави, а не марку.

Уколико будући државни секретар у Вашингтону буде имао разлога за дипломатским „меканим приступом“, вероватно ће свима који размишљају о немачкој марки поручити да не размишљају само о економији, већ и о безбедности. Уколико се одлучи за дипломатски „тврди приступ“, док балкански политичари и не стигну да размисле како да се „преорјентишу“, америчка војска, у задовољавајућим контингентима, већ ће бити стационирана у њиховим земљама. Изговор ће се већ наћи, а и резервни политичари, за случај да садашњи имају нешто против тога.

Овде се назире и некаква сличност између позиције балканских (полу)држава са једне, и Француске са друге стране. У свом првом мандату председник Саркози је учинио доста на француском интегрисању у атлантистичке структуре. Не ради се ту само о формалном повратку француских официра у НАТО командне структуре, већ пре свега о суштинском, геополитичком припајању Француске таласократском концепту САД. Са своје стране, САД чине све да задрже Француску под сопственим окриљем. Нови дугорочни спољнополитички циљеви Вашингтона везани су за Пацифик, спречавање даљег јачања Кине, контролу Индијског океана и јачање присуства на средњеазијском простору, у чему француско-британске снаге могу бити од пресудног значаја у стратешком обезбеђивању западног бока. Ово је било очигледно током недавне војне интервенције у Либији, а видљиво је и из држања званичног Париза у „арапском пролећу“. А треба подсетити, да је Немачка поводом гласања о Либији у СБ УН, заједно са Русијом и Кином остала уздржана. Решавање питања сопствене енергетске безбедности Немачка дугорочно види у сарадњи са Русијом, која је додатно учвршћена пуштањем у рад гасовода „Северни ток“.

Овај став Немачке је изгледа константа, без обзира на владе у Берлину које се смењују, па неке битиније разлике између размишљања Шредера некада, и Меркелове сада нема. Уколико се не прикључи немачко-руском енергетском аранжману, Француска алтернативу може тражити на Блиском истоку, у заједничким војним интервенцијама са САД и Великом Британијом, и запоседању нафтно-гасних изворишта, што и јесте тренутно опредељење председника Саркозија. Краткорочно, ова друга опција је за Француску вероватно јефтинија. Коме ће и колико ће западне компаније плаћати у Либији за коцесије и права експлоатације? Такође, јефтини енергенти могу повољно утицати на стабилизацију франка у случају распада евро-зоне. Међутим, дугорочно, то води новом француско-немачком удаљавању, толико пута виђеном у историји. А са тим удаљавањем више неће постојати ЕУ. Немачке геополитичке визије су искључиво телурократске, изражено анти-атлантистичке, и чврст петогодишњи загрљај између Париза и Вашингтона, у случају нове победе садашњег председника Саркозија, водиће ка стварању биполарног западноевропског континенталног политичког система.

Један пол, економски силан и (преко енергетске сарадње) безбедносно ослоњен на Москву биће у Берлину, а други пол, војно доминантнији и уз отворену подршку Вашингтона и Лондона, биће у Паризу. Као и увек у оваквим политичким конфротацијама, брзо би почела битка за геополитичким повезивањем са земљама-савезницима. Гледано из данашње перспективе, ту би атлантистички-таласократски блок окупљен око Француске (уз подршку Велике Британије) стајао много боље. Вероватно би му пришле земље традиционално осетљиве на немачко јачање-Данска, Пољска, Чешка, Белгија, а затим и земље традиционално и-или геополитички оријентисане ка Вашингтону-Холандија, Норвешка, Исланд, Португал, Ирска. Насупрот томе, средњеевропско-телурократски блок окупљен око Немачке могао би да рачуна на подршку Аустрије, вероватно и-Мађарске, Хрватске, а имао би плодно тле за ширење и у јавним мњењима-Словеније и Словачке. Како би се опредељивале остале државе-скандинавске, балтичке, балканске, и што је за стицање одлучујуће предности најбитније-Италија и Шпанија, остало би отворено и понекад би зависило и од дневнополитичких околности. Један пол ће у својим рукама држати новчаник, а други батину.

Алтернатива оваквом расплету било би очување срдачних немачко-француских односа и покушај да се сачува ЕУ у неком облику и на минимуму обостраних интереса. Ти интереси се, наравно, не тичу само енергетске безбедности, већ укупних односа који су значајно шири. Како те укупне односе види Немачка, може се назрети из последњих предлога о реструктурирању ЕУ. Немачка, наиме, условљава даље постојање европске интеграције стварањем јединствене економске целине, онако како је то још пре пола века описивао Бела Балаш говорећи о „пуној економској интеграцији“. Дакле, јединствена инвестициона политика, јединствена фискална политика, јединствена социјална оптерећења. Мањим државама се нуди чланство у ексклузивном клубу, али се зато морају одрећи вођења сопствене економске политике. Донекле је то и разумљиво, јер, зашто би најјача европска економија дозвољавала да мање чланице инсталирају на сопственим територијама конкурентске произвођаче из Кине, Јужне Кореје или Индије. Немачки предлог несумњиво одговара и Француској. Француска економија преко контроле целокупног континенталног економског система може обезбедити себи нову свежину за дугорочни економски опоравак. Наравно, овакво престројавање ЕУ не би се одразило само на пољу економије.
Оно би онда подразумевало и стратешко истискивање САД из континенталне Европе, и формирање европских безбедносних снага, чиме би НАТО, најпре фактички, а убрзо потом и формално-отишао у историју. Нови импулс немачко-француском пријатељству зато би изазвао реакцију САД, које би под руку са Лондоном, почеле са темељним разграђивањем ЕУ, најпре преко европских држава у којима имају чврст ослонац.

Пред предстојеће председничке изборе наредне године, Французи дакле бирају-са ким ће се, и против кога борити. У случају да крену старим деголистичким путем и покушају са учвршћивањем стратешких односа са Немачком, обезбедиће себи дугорочну економску перспективу за привреду којој је потребно вештачко дисање, али ће за непријатеља добити САД. За сада, свега један кандидат десног центра, као и на претходним изборима, показује спремност да се у потпуности ослања на богату деголистичку традицију. Међутим, може се рећи да би и победа социјалиста допринела стварању новог амбијента за договоре са Немачком, док би успех крајње деснице изазвао прави политички земљотрес, могуће-и са глобалним последицама. У случају да Французи наставе путем који уцртава Саркози, Париз ће постати део тријумвирата са јасно исказаном жељом за очувањем глобалне доминације (уз САД и В. Британију) уз очигледне краткорочне користи, али и дугорочно војно и финансијско исцрпљивање, које француска економија неће моћи да испрати. Тежња за глобалном доминацијом значи и нове војне интервенције, финансирање преврата, одржавање борбене готовости, огромне инвестиције у војни сектор. Интервенционизам, у француском случају, може значити и унутрашњу дестабилизацију, с обзиром на огромне етничко-демографске промене у овој земљи.

Од тога како изаберу Французи, зависи и којим током ће кренути нова (гео)политичка престројавања на целом континенту.

Уз Французе, следеће године ће на биралишта и Американци. У последњој години четворогодишњег мандата председника Обаме, очигледније него икада у претходне две деценије, Вашингтон је отпочео са акцијом осигуравања сопствених интереса у такозваном „ободном простору“, пре свега у његовом кључном делу-на Блиском истоку. Неколико је разлога за овакак агресиван приступ. Прво, то је овладавање простором који поседује највеће резерве нафте и гаса. Енергената је све мање, нафте је остало за још отприлике осам деценија, гаса вероватно за нешто више од једног века, и сопствену војну надмоћ САД морају искористити у ову сврху. Друго, то је дугорочно геополитичко окруживање такозваног „Срца континента“, теорије која је остала актуелна дуже од једног века. Упуштање контроле над простором који се протеже од Скандинавије на западу, преко средње Европе, Балкана, Блиског истока, Персијског залива (укључујући срдњеазијски простор), Индијског океана, Филипина, Тајвана, до чак Корејског полуострва, значило би губитак глобалне доминације. Треће, а што је у сагласности са другим разлогом, то је јачање Русије и Кине, чије ширење интереса је неопходно што је могуће уже географски локализовати стезањем геополитичког каиша око њихових територија. И четврто, то је вероватно и покушај контроле разливања муслиманског становништва, које својом бројношћу и великим демографским растом прети западноевропским земљама.

Не постоји ни назнака да би после наредних председничких избора САД могле променити овај приступ. Чак напротив, врло је вероватно да ће њихова политика постајати све агресивнија. Иако поједини амерички аналитичари убеђују јавност да би до делимичног заокрета у спољној политици, у случају победе неког од републиканских кандидата у најави могло доћи, тешко је замислити да би до тог заокрета могло доћи на простору тзв. Великог Блиског истока. Чак и када би до тога дошло, вероватније би се могао везати за период после 2016. године. Збигњев Бжежински је будући период окарактерисао као „другу шансу Америке“ и највероватније је да ће спољнополитички наступ Вашингтона у следећем мандату ићи за том формулацијом.
У случају да се на власти одржи председник Обама, више је него извесно да ће се у спољним пословима агресивније наступати. Наиме, у том случају Обама би морао да надокнади све оно што није учинио у свом првом мандату, а што му добар део утицајних демократа приговара. Шта би у случају САД значио агресивнији приступ, није тешко наслутити. Пре само једне деценије, САД су морале дуго и стрпљиво да планирају кампању против Србије и Милошевића (у ту сврху написано је више стотина књига угледних историчара и политиколога у разним земљама, који су имали да објасне историјску основу за амерички ангажман), и да оснивају посебан суд у Хагу, који је, између осталог, имао и циљ да својим одлукама легитимизује НАТО интервенцију у БиХ и против СР Југославије. Данас, нити има опсежних припрема-све се свело на најсировију могућу пропаганду, нити има било каквих суђења-па је Гадафи лишен живота на начин, који се и у цивилизованим средњевековним друштвима сматрао недостојним. У циљу задржавања сопственог доминантног положаја на глобалном нивоу, САД ће наступати све бруталније, као што је, у осталом, био случај у историји са свим суперсилама у опадању. У функцији одржавања политичко-безбедносног утицаја, Вашингтон ће сада активирати све оне медије, политичаре, НВО-прваке и разне организације, које по разним земљама већ деценијама финансира. Све ће чешћи постати и случајеви покрадања избора, можда чак и неодржавања избора у појединим случајевима, а прљаве кампање и афере отвараће се на дневном нивоу.

Средњерочно гледано, кључну географску зону за САД представља Велики Блиски исток. Простор, који се протеже у ширину и дужину онолико, колико се отприлике протезао и територијални појас обухваћен такозваним „Источним питањем“. Од Каспијског басена на истоку, до Балкана на западу, и од северне црноморске обале на северу, до Црвеног мора на југу. Без успостављања контроле над Великим Блиским истоком, или у најмању руку, недозвољавања осталим геополитичким играчима да озбиљније утичу на дешавања у овом подручју, САД не могу да се посвете свом даљем стратешком наступу у Пацифику, што ће бити приоритет будуће администрације, било демократске или републиканске. У зони Великог Блиског истока је и још један стратешки циљ САД-Иран.

Из „жабље перспективе“ малих балканских народа, тешко је докучити колике би последице имао војни удар САД на Иран, на остале земље које припадају Великом Блиском истоку. Одговор, и у овом случају, може се потражити у историји. Српски историчар Милорад Екмечић, подробно је објаснио везу између Наполеоновог упада у Египат 1798. и судбине Првог српског устанка 1804. године. Ради се о једном геополитичком простору, Великом Блиском истоку, чији је југоисточни део-Иран, а северозападни-Балкан. Војна акција САД против Ирана мотивисаће и остале геополитичке играче-Русију, Немачку, Турску, Француску, могуће и Кину, да траже своје место и улогу у овом региону, и покушају да заштите сопствене интересе, чиме Балкан поново постаје подручје велике дипломатске битке. Ова дипломатска битка заправо је већ почела.

Најактивнији играч тренутно је свакако Турска, која се намеће и као један од најзначајнијих америчких савезника. Без помоћи и подршке Турске, САД не могу ни замислити интервенцију против Ирана, а камоли реализовати је. Питање је где ће и како Турска наплатити своју лојалност Вашингтону. Најизвесније је, да ће то бити управо на Балкану. Медитеранско подручје већ је резервисано како за саме САД, тако и за Француску и Велику Британију, па се Турска ту може задовољити само овладавањем у периферним зонама. Сви путеви на Кавказ воде преко Грузије, која је незаобилазна у свакој рачуници САД о транспорту иранског гаса на запад, тако да се Анкара не може надати некој већој улози ни овде. Отприлике, утицај који данас има у Азербејџану, Туркменистану, донекле у грузијској Аџарији, одржаће и даље, али некаквих нових бенефита тешко да ће бити. Зато се отварање балканских врата за Турску намеће само по себи као логично решење. Утицај Анкаре међу балканским муслиманима у Албанији и БиХ је поприличан, а нико на Западу неће ни трепнути због тога што ће Бугарска, Србија, Македонија и Црна Гора поново потпасти под турску контролу. Чак напротив, вероватно ће већини и лакнути, јер је много боље да овај простор контролише Турска, него Русија. За САД је овакав ангажман Турске од дупле користи, јер истовремено спречава и значајнији уплив Немачке на Балкан, а могуће је, и ствара солидну основу за будуће подгревање немачко-турског конфликта.

Најнеповољнији исход по Србију на изборима 2012. године биле би победе Саркозија и Обаме, што би гарантовало и наставак досадашње атлатистичке концепције на Балкану.

Тада би по Србију стање постало још драматичније, јер би се у рачуницу морали узети и појединачни, регионални геополитички интереси околних држава. Велики Блиски исток није само целина којом се занимају други, већ има и одређену унутрашњу динамику и структуру. Ако постоји опасност да Хрватска и Мађарска почну са значајнијим приближавањем Берлину, а да БиХ и Албанија могу да уђу у некакве посебне аранжмане са Турском, чиме би се балкански муслимански елеменат измакао супервизији Вашингтона, онда је поред увек добродошлог штапа, неопходно понудити и некакаву шаргарепу. Шта може бити боља понуда од територијалних проширења за све. Мађарска и Хрватска би се намирили у Војводини, БиХ у Рашкој области, Албанци на југу Србије и северу Косова.

Неко је већ написао да ће као споменик четворогодишњем мандату садашњих српских власти остати спољна политика. Србији је успело да остане без иједног савезника на међународном плану који јој може гарантовати безбедност, а сосптвеним пристајањем на разне ствари ишли смо у сусрет сопственој несрећи. Сва она весела дружина саветодаваца, научних радника и аналитичара, која и даље констатује да нам се све ово дешава само зато што Милошевић није на време схватио да пада Берлински зид, показује исто такво политичко слепило и уопште не разазнаје шта се дешава нити на глобалном плану, нити у нашем окружењу. Заблуде су да се српски интереси и држава могу сачувати у наметнутом атлантистичком оквиру о регионалној сарадњи, а још мање се то може учинити сарадњом са НАТО.

Са једне стране, прича о „региону“, регионалној срадњи, добросуседским односима и заједничком путу у светлу будућност, чак и када би била истинита, представљала би удруживање слепог и глувонемог. Какав економски и политички утицај имају „државе региона“? Према коме могу заједнички да наступају и какве заједничке интересе уопште могу самостално да дефинишу и артикулишу? На крају крајева, највише регионалних иницијатива и сарадње на Балкану било је између два светска рата, па какав је резултат после свега остао? Прича о регионалној сарадњи, у форми у којој се данас одвија, само је угуравање држава региона у атлантистички рам, у оквиру којег ће бити лакше контролисане. Она ће трајати док се не окрене нови лист у геополитчком наступу водеће земље атлантистичког покрета, а када се то догоди, већ ће бити касно за било какво престројавање. Наша судбина биће увелико одређена.

Са друге стране, НАТО без Немачке и пратећих држава, неће више бити организација какву данас познајемо. Он ће бити у потпуности стављен у функцију америчког стратешког позиционирања, пројекта у којем је Србији већ одређена улога. Можда је најједноставније рећи да се не креира политика према интересима савезника, већ се савезници бирају у односу на то какви су интереси. Из америчког угла, Србија је реметилачки фактор америчких интереса. Свако играње на српску карту значило би пораст антиамеричког расположења у најмање четири околне државе, што ствара много већу главобољу него играти против Србије. Џорџ Фридман је у једној својој анализи разрађивао тезу о томе како Срби у будућности могу бити кључни савезник САД на Балкану. Према њему, Турска ће временом постајати све самосталнија и све агресивнија, а Немачки продор у Хрватску и, вероватно Мађарску, готово је немогуће спречити. У таквим околностима, Срби би били користан фактор и требало би их наоружавати. На страну то, што Фридман предвиђа да се то може десити тек за неколико деценија, питање је и какав би интерес Србије био у таквим околностима. Ако САД не могу да спрече продирање Немачке у Хрватску и јачање турског утицаја на Балкану, како онда могу да гарантују Србији стабилан положај у геополитичким кљештима између Анкаре и Берлина, који би, ослобођени од притиска Вашингтона, вероватно нашли заједнички језик око међусобне поделе интересних сфера. Атлантизам за Србију није решење. Већи број аутора у самој Србији подвлачи да то никада није ни био, и поред савезништва са Великом Британијом током два рата.

Пристајање на атлантистичку концепцију зато би вероватно значило пристајање на добровољну окупацију.

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је међутим у томе, што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка. Она се зато неће решавати новим мерама штедњама и инструментима ММФ-а, већ новим сукобима, војним интервенцијама, стратешким престројавањима и геополитичким заокруживањима. Свега тога, српска елита је изгледа потпуно несвесна. Да ли тога и можемо бити уопште свесни са бирократским апаратом који срља ка ЕУ у тренутку док се ЕУ распада; са високим официрима који верују да се безбедност државе осигурава у Мосулу и Кандахару; са интелектуалном елитом која је и даље заробљена у 90-тим и све мери према покојном Милошевићу; са културном елитом која и даље живи са мишљу да на Западу и још увек некога интересује њихова прича о нашем рату, када тај исти Запад већ има своје сопствене, унутрашње и спољне ратове; са новинарима који маштају о Југославији и описују је онаквом каква никада није била; са дезоријентисаним политичарима који сосптвене платформе зидају на истрошеним идеолошким матрицама. Тако можемо само да будемо спремни да све наше непријатеље дочекамо са хлебом и сољу, представимо као нове инвеститоре и органе власти који ће завести ред у распадајућем систему. Нашао би се у тој галерији ликова још и неко, ко би нам објаснио како другачије ни не може да буде.

Можда је српско потпадање под нову окупацију неминовност. Али је битно да се са тим не помиримо. Недавно је Мило Ломпар писао како је слобода тешка, зато што се за слободу мора борити.

Размишљати о миру у свету и историјским договорима јесте племенито, али у практичној политици наивно, у великој мери и незрело. Међународни односи су простор у којем се стално упоређују и одмеравају потенцијали моћи. Велики и богати нису то постали зато што су своје делили другима, већ зато што су отимали од других. Као што је Леополд фон Ранке писао-империја се постаје на гробљу пропалих нација. У периодима релативног мира и благостања на то се често заборавља, некада и намерно и смишљено. Међутим, ствари се увек врло брзо врате на свој почетак.

Историјска одговорност данашњих српских политичара зато се пре свега везује за спречавање даљег растакања државе у непосредној будућности. Мало времена које је остало пред нама до почетка нових сукоба на простору Великог Блиског истока, треба што боље искористити за стратешко везивање за искрене савезнике. Утврђивање интереса од обостране користи и стално праћење промена у равнотежи снага између водећих геополитичких играча. Могло би се на овом месту предложити и неколико мера које је неопходно предузети.

Прво, то би био излазак из наметнутог атлантистичког рама вођења регионалне политике и покушај формирања нових оквира. Са једне стране, то би био покушај јачег везивања са Бугарском и Румунијом и тражења нашег геополитичког пута ка Црном мору. Са друге стране, уместо учешћа у вештачкој и губитничкој трилатерали Турска-Србија-БиХ, то би могло бити инсистирање за успостављањем трилатерале Београд-Тирана-Загреб, као конфгурације у оквиру које би се, уз све сукобљене интересе, неслагања могла држати под дипломатским надзором, а ескалација кризе под каквом-таквом контролом. Са треће стране, то је јачање политичког утицаја у Црној Гори, Републици Српској и делимично и у ограниченом обиму у Македонији, као противтеже покушајима даљег распарчавања Србије.

Друго, то би било стратешко, политичко-безбедносно повезивање са Русијом. Чланство у ОДКБ и ШОС краткорочно би гарантовало територијални интегритет Србије и ограничиле аспирације суседних држава. Дугорочно, вероватно би било најисплативије тражити сопствену позицију у пресеку руских и немачких интереса, истовремено појачавајући наступ према Турској и опрезно се склањајући пред атлантистичким претњама.

Предлога би свакако могло бити још, али, пре свега, неопходно је да постанемо свесни тога, каква нам се будућност спрема. То није нека далека будућност. Ствари ће се одвијати и брже него што и највећи песимисти очекују. Уколико нисмо свесни онога што надолази, без везе је било шта предлагати. Слаба утеха је и чињеница да ће до нових сукобљавања долазити комбинацијом инструмената меке и тврде моћи, па ће самим тим и окупација бити подношљивија, него у неким претходним случајевима.

Без свести шта се око нас дешава и сагледавања укупних међународних односа, без сопствене политике и подршке савезника, у најцрњим прогнозама могуће је и да Србија једноставно буде предмет најбеспризорније трговине и касапљења, које може оставити вишедеценијске последице. Први предуслов за тако нешто већ су испуниле актуелне српске власти досадашњом политиком темељног и систематског истискивања Русије из економског и политичког живота Србије, чиме су Москви дале повода да о Србији размишља не само као о потенцијалном савезнику, већ и на неке другачије начине. Други предуслов је, да у случају победе неког од републиканских кандидата који би заговарао подношљивије односе са Москвом, како би се САД могле у потпуности посветити Кини, или на пример, уколико председник Обама доживи велики неуспех у Ирану па САД отпочну са делимичним геополитичким повлачењем, и у том контексту предложе Русији добровољно ограничавање обостраних геополитичких интереса. У пракси, то би се свело на обичну трампу. Тако би Русија пристала на стратешко повлачење из Србије, а азузврат би се САД повукле из Грузије. Имајући у виду и то, да је следећа година изборна и за режим Михаила Сакашвилија, који међу бирачима стоји најгоре у својој досадашњој каријери, а да је круг оних око Сакашвилија на које Вашингтон може рачунати уместо досадашњег грузијског председника ужи него икада, оваква трговина се не чини невероватном. Када једном почне рат, сви исходи су могући. Наравно, у овакву рачуницу морале би ући и друге ствари, попут америчко-руске сагласности око акција на Пацифику и будућности Ирана, али не због Србије, већ због Грузије. САД су и превише инвестирале на Кавказ да би сада мењале Тбилиси за Београд. Зато, на срећу Србије, ова рачуница и није толико једноставна и изводљива, колико се на први поглед чини. Али је опомена свима у Београду, да нам сопствену кожу неће нико други спашавати и да је крајње време да се окренемо себи.

Када највећа држава на кугли земаљској са дугачком империјалном традицијом и дипломатским искуствима, друга нуклеарна сила света и једна од економија са највећим растом на глобалном нивоу у последњих пола деценије, овако у журби и пре времена организује изборе да би наступајуће године дочекала спремна, шта те тек рећи за малу и неутицајну Србију. Времена за губљење више нема. Зато од пропале политике што пре треба дизати и руке и правити геополитички заокрет. Уколико се то не може учинити, или уколико више нема времена, онда се са окупацијом не смемо помирити. Постоји стотине начина како се против ње може борити, зато што нема народа у свету који се развијао у окупацији, нити има друштва које се под туђом управом расцветало. Други се за нас неће борити.

Форум >> Дискутујте са посетиоцима сајта и ауторима текстова.

Коментари (2)
@Са друге стране, уместо учешћа у вештачкој и губитничкој трилатерали Турска-Србија-БиХ, то би могло бити инсистирање за успостављањем трилатерале Београд-Тирана-Загреб, као конфигурације у оквиру које би се, уз све сукобљене интересе, неслагања могла држати под дипломатским надзором,..."

Ако је све ово тачно, а ја ни најмање не сумњам да се аутор потрудио да буде објективан, онда се мени делотворнијим чини да одемо право у Ватикан и урадимо оно што од нас очекују вековима него да формирамо ову ТРИЛАТЕРАЛУ и кроз њу физичку смрт још нерођених Срба. Па наша хиљадугодишња историја указује да је она за Србе била у свим варијантама ФАТАЛНА!!!! Директан и стратешки ефекат су овде у опасној свађи!
26 новембар 2011
Градимир
Што не прихвата коментаре, јел то случајно или технички проблем, задња два дана ниједан коментар не могу послати,
мрежа ми је у реду, другу пошту примам и шаљем ??????


Нема коментара:

Постави коментар