Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

уторак, 30. август 2011.

Александар Павић - АНГЕЛА И ЂАВОЛИ У СРБИЈИ - електронско издање - Фонд стратешке културе > АНГЕЛА И ЂАВОЛИ У СРБИЈИ > srb.fondsk.ru - Фонд Стратешке Културе | Strategic Culture Foundation

Александар Павић - АНГЕЛА И ЂАВОЛИ У СРБИЈИ - електронско издање - Фонд стратешке културе > АНГЕЛА И ЂАВОЛИ У СРБИЈИ > srb.fondsk.ru - Фонд Стратешке Културе | Strategic Culture Foundation

назад верзија за штампу
ГЛАВНА ТЕМА

АНГЕЛА И ЂАВОЛИ У СРБИЈИ

Александар ПАВИЋ | 26.08.2011 | 00:00

Многи посматрачи сматрају да је немачка канцеларка Ангела Меркел приликом своје посете Београду од 22-23. августа била можда чак и брутално директна када је од својих оријентално понизних и услужних домаћина тражила да, осим настављања „дијалога Београда и Приштине“ дозволе да ЕУЛЕКС функционише на целој територији Косова и Метохије (тј. да допусте спровођење Ахтисаријевог плана) и, паралелно с тим, пораде на укидању „паралелних“ тј. српских институција на КиМ ако желе да добију чак и бедну кандидатуру за улазак у Европску унију. Међутим, паралелно с тим захтевом, канцеларка се ипак осетила обавезном да дода и већ увелико излизану куртоазну фразу, коју практично сви западни званичници већ годинама редовно користе као замену за тапкање по послушним главицама „српских“ званичника ради утехе што им не доносе ништа конкретније од нових захтева – а и ради одржавања „српског“ јавног мњења у етру полу-хипнотисаног, неороченог исчекивања – да она свакако, у некој лепој али недефинисаној будућности, „жели Србију у Европској унији“.

Имајући то у виду, могло би се рећи да се понашање немачке канцеларке ипак не може окарактерисати као брутална директност, па чак ни као она која би завређивала поштовање, јер би таква врста директност захтевала и сручавање пуне истине у лице саговорника. У немачком случају, то би требало да звучи отприлике овако:

- Наравно да не видимо Србију у Европској унији. Нисте ли, будале, читали писмо нашег Вимера Шредеру из маја 2000. године, где се лепо каже да је у врху западне политике одлучено да Србија треба да буде „трајно искључена из будућег европског развоја“? Не видите ли колико сте се примакли ЕУ за свих ових 10 година ваших „про-европских“ влада, не схватате ли да вам очигледно стално постављамо услове које је немогуће испунити? При том, не мислимо чак ни на захтев да, кад-тад пре ионако имагинарног уласка у ЕУ, и формално признате Косово као „репубљик“. Јер, довољно је само то што од вас захтевамо – разуме се, само у овој фази ваше ЕУ-интегративне хипнозе – успостављање „добросуседских односа“ – чак и без формалног признања. Хај'те, мућните главом – како то мислите да одржавате „добросуседство“ са Змијом, Харадинајем и компанијом? Чак ни ви нећете моћи да потпуно игноришите њихово константо терорисање све мање српске популације на Косову – доћи ће вам ти јадни Срби пред Скупштину као крајем 1980-их, а нисмо вам дали новца за ту полицију која би то зауставила. С друге стране, чик одбијте да се рукујете, срдачно грлите, љубакате са дилерима хероином, белим робљем људским органима и ко зна чим све не још које бисмо вам ми одредили да буду ваше „косовске колеге“ чак и кад би Змију и компанију отерали у заслужену пензију. Па обуставили би вам чак и те лажне интеграције у секунди! Чик се чак и намрштите када наш мониторинг буде пажљиво пратио сваки корак у вашем „отварању према суседима“, када вас оптужимо за „злостављање“ сваког приштинског пробисвета који ће сматрати да има права да слободно шири своје делатности и на преостали УЖАС од Србије – тако сте некад звали Србију без Војводине и Косова, зар не? – за угрожавање три основна стуба ЕУ: слободног протока људи, робе и капитала. Чик у својој муци јавно изреците закаснело сазнање – и то не на крају него много ближе почетку процеса имагинарног „приближавања“ – да вам ништа горе не би било да сте се изборили да бар формално задржите Косово у оквиру Србије, него што сте му фактички признали независност а затим скинули баријере према свим заразама које одатле долазе. Чик се тад жалите на фамозне „дупле стандарде“ – како то да ниједном Шиптару с југа Србије не сме да фали длака с главе чак и када од Срба на Косову не буде више остала ни длака. Нисте ли читали радове нашег и вашег „косовског преговарача“, Роберта Купера, који јасно и гласно заговара коришћење управо дуплих стандарда у дресури заосталих у државном, „цивилизацијском“ и расном развоју? Не знате ли како пролази руска мањина – иначе неупоредиво сразмерно заступљенија него ваша на Косову – у Летонији, нашој дичној чланици? А и коме би се то ви – као и Руси – жалили на те дупле стандарде? Нашим судовима? Нашим „међународним“ трибуналима? Нашим – а сад и вашим – медијима? Ма немојте, молим вас! Ваша инфантилна наивност је толико смешна да већ постаје заморна. Шта ми то од вас онда хоћемо, питате? Па исто оно што хоћемо уназад бар 150 година – да вас нема. На првом месту као државе а, ако је могуће, и као народа. Није ли вас један наш усташки пријатељ једном приликом питао – колико то вас још треба да закољемо да би коначно схватили да нисмо браћа? Е па то исто важи и за вашу жарку жељу за интеграцијама с нама. Колико још пута треба да вам разоримо државу да схватите да вас сматрамо крвним непријатељима, експонентима Русије, неприхватљивим острвом слободе у нашем германском мору? Нису ли 1914, 1941, 1991, 1999, 2008. биле довољне?

Али, наравно, нова-стара империјална Немачка је нешто научила из сопствених грешака. Неупоредиво је јефтиније било усвојити нешто од латинске двосмислености и говорити јавно једно а радити управо супротно, чак је јефтиније било и купити пословично скупе српске полтичаре који ће папагајски понављати бесмислене и необавезујуће флоскуле о „српском месту у Европској унији“ у некој недефинисаној будућности, умртвљујући своје јавно мњење док Немачка у америчкој сенци опошљава све своје послове и тевтонски методично лишава Србе једног по једног адута – без било какве компензације! – приређујући Србима виртуелну партију шаха у којој оба играча играју за исти тим. Проблем, међутим, за „српског“ играча је што он никад није био тај који контролише темпо, па чак и правила игре, и то је оно што је посетом Ангеле Тадићевом деветом кругу постало очигледно. Дакле, уместо да му, као у претходна времена, пружи могућност одржавања илузије „и Косово и Европа“ као залог за долазеће изборе, Меркелова је – на страну њена реторика – дошла по своје. Као и обично, такве ствари се увек дешавају у невреме за оног ко је пристао да прода своју душу, Ипак, умесно је запитати се зашто баш сад, јер нам то може указати и на оно што следи.

Дакле, могли су Немци хладно да прихвате настављање досадашње игре – да наставе да бацају владајућој коалицији мрвице са бриселског стола, попут кандидатуре и почетка преговора о приступању, да помогну победи „про-европских“ снага на предстојећим изборима, после чега би могло комотно да се настави рад на пројекту пузајућег признања КиМ без неких великих обавеза према мрцвареној Србији.Уместо тога, практично је бачена бомба на политичку сцену Србије. Владајућа коалиција је остављена без свог кључног, практично јединог стуба – „и Косово и ЕУ“. Једини закључак који се из оваквог потеза може извући је да су западне силе дошле до закључка да им се више не исплати да пруже чак и привид добронамерности према Србији, и да им нова дестабилизација унутар Србије чак и одговара (наравно, косовски Шиптари не треба да имају илузија да је ово знак добронамерности према њима: њихова најбоља шанса за одржавање ЕУ-фатаморгане био је управо омогућавање наставка досадашње Тадићеве политике). Пошто је беспоговорна подршка Србије, у виду одустајања од захтева за праведним третманом српске популације, омогућила Хрватској да заобиђе све препреке на свом ЕУ-путу, главне западне силе сада вероватно сматрају да су завршиле све битне послове везане за ширење ЕУ до неких „природних“ граница. Уз то, намерну дестабилизацију Србије не треба посматрати изван контекста глобалне дестабилизације којом се управља из западних центара, а која овог пута узима озбиљног маха.

Дакле, може се рећи да је посета Ангеле Меркел заправо представљала само најновији акт последњег 20-годишњег берлинског рата против Србије, зелено светло за поновно отварање фронта из правца Приштине, али и напад на оно што је остало од унутрашње стабилности земље. За владајућу коалицију нема добрих решења. Њихова политичка монокултура „и Косово и ЕУ“ је сада јавно извргнута руглу.Ако би сада покушали да је отворено промене, ризиковали би расцепе у сопственим редовима а, с друге стране, тешко да би придобили нове бираче. Исувише дуго причају исту причу да би чак и пословично наивни просечни бирач могао да поверује у искреност њиховог обрта. За коју год опцију да се јавно определе – Косово или ЕУ – то би ипак значило признање политичког пораза. Што значи да им једино остаје да некако покушају да наставе да муљају истим путем којим су ишли и досад – држећи се својих „принципа“ у реторици а покушавајући да испуне што више западних услова у пракси – притом настојећи да у процесу максимално релативизују јасне поруке из Берлина, као и сопствене политичке поруке.

Тако је, после сусрета са немачком канцеларком Тадић изјавио: „Србија има своје принципе у решавању конфликата и ми желимо да с немачким пријатељима пронађемо врло практичан пут којим чувамо дигнитет свих народа у региону". Преведено на нормалан језик, Тадић је објавио намеру и даље тражити пут да удовољи берлинско-бриселско-вашингтонским захтевима, све се надајући да његово време ипак није истекло – али да то исувише не боде очи српском гласачком телу. Суптилности попут коришћења термина „чување дигнитета“ уместо суверенитета већина неће уочити, а „слободни српски медији“ им свакако на такве „пикантерије“ неће скретати пажњу. Само два дана касније, Тадић је само потврдио своју заробљеност у сопственом политичком затвору, инсистирајући да „Србија неће напустити свој народ на КиМ“, али и да„Србија такође неће одустати ни од евроинтеграција“. Ако је дефиниција лудила понављање истих акција у очеивању различитих исхода, онда је српски председник сада и отворено објавио свој улазак у такво психичко стање. Ако му је за утеху, није сам. Драгољуб Мићуновић, председник политичког савета владајуће Демократске странке, без много видљиве узрујаности, изјавио је: „Што се нас тиче, ми остајемо привржени европским интеграцијама, немамо избора за нешто друго“ – без помињања јединог логичног исхода таквог приступа (Србија без КиМ, али и без ЕУ). А једна од сивих еминенција садашњег режима, председница политичког савета Министарства спољних послова Србије, Соња Лихт, чак је отишла тако далеко да окарактерише поруке Ангеле Меркел као „списак жеља“, што би Немци, ако су вољни, могли да протумаче и као неку врсту увреде.

Но, сва ова спиновања и бежања од реалности од стране чувених београдских „реалиста“ могу да трају само до неминовног следећег оштријег потеза из НАТО-окупиране Приштине, када ће ипак наступити тренутак истине. С обзиром да је Тадић изричито више пута поновио да „никада“ неће користити силу у одбрани земље, тиме је фактички већ дао зелено светло да се окупација КиМ заокружи. Зато је помало бесплодно бавити се нагађањима око даљих реакција човека који је учинио све да онемогући било какав озбиљан оружани одговор Србије и који је већ сад обезбедио да му име црним словима буде записано у српској историји.

Много је битније бавити се алтернативама, тј. могућностима за хватање неког новог правца. Још једна ствар коју је посета Ангеле Меркел донела је да је фактички избила тло под ногама досад најјаче партије ван власти – Српске напредне странке, чија се политика сводила на обећања да ће бити успешнији у спровођењу суштински исте политике „и Европа и ЕУ“ коју води садашња власт („оде Томи један од синова“ рекли би они заједљивији, алудирајући на недавну изјаву страначког лидера Томислава Николића да му је избор између ЕУ и КиМ као да га питате да ли да се одрекне једног или другог сина). То је уочено и из опозиционе Демократске странке Србије, чији је лидер, Војислав Коштуница, дан после посете немачке канцеларке, изјавио: „Сада ниједан политичар у Србији више не може да окреће главу и прави се да не разуме да је Србији постављен захтев да својом територијом треба да плаћа улазак у ЕУ“, и да онај ко и даље сматра да треба „и по ову цену наставити пут у ЕУ, то треба отворено и поштено да саопшти грађанима“. Та изјава је била упућена не само Тадићу већ можда и више шефу Напредњака, Томиславу Николићу, с којим је почетком лета ДСС склопио „пакт о ненападању“, како би се минимизирала могућност да сукоби партија ван власти скрену пажњу с погубне политике београдског режима. Међутим, негативна страна тог пакта се састојала у томе што је то давало слику опозиције која се не може јасно диференцирати од власти. Сада ће, међутим, и тај пакт бити стављен на испит, што је заправо добра вест. Јер – без јасног разилажења са садашњим режимом, без јасне, гласне и недвосмислене понуде једног новог правца политике, тешко да се потенцијално опозиционо бирачко тело у Србији може дигнути из апатије у довољној мери да буде катализатор суштинских промена. Сада ДСС и Српска радикална странка – чији су ставови по питању одустајања од даљих ЕУ-интеграција већ неко време кристализовани, имају шансу, ако делују иоле синхронизовано и отворено за сарадњу са истомишљеницима изван страначких редова, да привуку део гласача СНС – ако та странка из темеља не промени своју политику – и део гласача садашњих странака на власти, па чак и да унесу пометњу у њихове редове.

Но оно што је извесно и што тренутно највише забрињава је да је, без обзира на разна лажна представљања, тумачења и спиновања, посета Ангеле Меркел фактички послужила као охрабрење поклоницима Змије из Приштине да наставе тамо где су стали, што значи да су се опасности по преостале Србе на Косову и Метохији само повећале (чињеница да је после посете немачке канцеларке и хрватска премијерка Јадранка Косор додатно заоштрила реторику према Србији је додатни прилог тези о агресивној природи посете немачке канцеларке, поготово у светлу хвалисања Косорке да је београдски наступ Меркелове „координиран“ управо у Загребу). Они ће, без сумње, у случају нових покушаја агресије с југа, одлучно реаговати. Тада ће на испиту поново бити сви у остатку Србије за које „Косово или Европа“ није никаква дилема. При томе мора бити јасно да се пуко издавање „оштрих саопштења“ неће сматрати задовољавајућом реакцијом. Ако адекватно не реагује, нову НАТО-шиптарску агресију на косовске Србе београдска власт једноставно нема права да преживи.

Тагови: Европска унија ЕУЛЕКС Немачка Србиjа

Нема коментара:

Постави коментар