Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

понедељак, 15. август 2011.

Поздрави Јадранке Косор - да ли је ђаво само на једној страни југоратова | Истина и помирење на ex-YU просторима

Поздрави Јадранке Косор - да ли је ђаво само на једној страни југоратова | Истина и помирење на ex-YU просторима




Истина и помирење на ex-YU просторима

Поздрави Јадранке Косор - да ли је ђаво само на једној страни југоратова

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Аврамовић
недеља, 14. август 2011.

Друштвени и политички догађаји се тумаче у временском континууму али се о њима изричу и судови. Oво прво чине углавном припадници владајућих политичких елита а друго припада научницима и проучаваоцима конкретних догађаја. Разбијање СФРЈ, стварање нових држава од некадашњих република, ратни сукоби, национална понашања, улога међународних војних и политичких чинилаца су историјски догађај који ће у наступајућим деценијама бити предмет вишедисциплинских сазнања, тумачења и суђења. Све позиве на «окретање будућности», можемо сматрати плитком идеолошком узречицом. Дубина догађаја о коме је реч тако нешто напросто не допушта. Ову тврдњу најочигледније потврђују ставови водећих политичких личности из данашњих држава а некада република СФРЈ. Како разумети драстично супротне оцене догађаја и личности које су у њима учествовале у говорима данашњих политичара новостворених држава? Да ли се аргументовано може бранити став да су на једној страни били злочинци а на другој ослободиоци? Ако су се једни борили за своју домовину, зашта су се борили они други? Да ли се пред теоријско-политичким разумом може одржати подела на «жртве» и «агресоре»? Коначно, да ли су Срби недвосмислени кривци за ратну епизоду на просторима бивше државе?

Питања је много, биће посла за истраживаче социјално-политичких догађаја. Једно се наметнуло ових дана, а биће таквих повода и убудуће: Како разумети похвалу ратних ухапшеника у Хашком трибуналу са једне стране а осуду и понос што су у том затвору, с друге стране? Зашто у Хрватској политичка власт поздравља и одаје почаст Готовини, а у Србији власт прославља што је хапшењем Младића скинута «љага»?

На прослави «Олује» у Книну, 2011. године, као и сваке године био је присутан цео хрватски државни врх (и првак опозиције). Најјачи аплауз добила је премијерка Јадранка Косор када је посебно одала почаст и поздравила хашке осуђенике Готовину и Маркача

Да се подсетимо. На прослави «Олује» у Книну, 2011. године, као и сваке године био је присутан цео хрватски државни врх (и првак опозиције). Најјачи аплауз добила је премијерка Јадранка Косор када је посебно одала почаст и поздравила хашке осуђенике Готовину и Маркача («За државни празник почаст хашким осуђеницима», Политика, 6. август, 2011). Поред овог поздрава са главне говорнице, премијерка Хрватске је истакла и заслуге њене домовине за демократизацију Србије, на чему треба да јој будемо вечно захвални. «Никада нећемо прихватити да нам се пребацују наше победе. То су биле победе демокрације и слободе над великосрпском Милошевићевом политиком агресије, разарања и мржње... било би добро да и наши сусједи разумију да су управо овдје сломљени зуби тиранину, а тиме је и њима отворен пут у демокрацију.» («Хрватска славила дан победе и домовинске захвалности у Книну», Правда, 6-7 августа 2011.)

Тако у Хрватској, после 16 година од ратних сукоба у којима је 200.000 Срба протерано. Од 128.000 Срба у Источној Славонији крајем фебруара 1995. остало је око 70.000. А у Србији? Неки месец пре прославе «Олује» у Србији је ухапшен и изручен Хагу Ратко Младић (а пре њега још 45 оптужених за ратне злочине). Државна власт се у лику свог председника самонахвалила на два начина. Најпре су истакли «понос због хапшења» а затим додали «да је скинута љага са Србије, њених грађана и читавог српског народа».

Према судској евиденцији у Хрватској за 16 година није било ратних злочина а сваки други или трећи Србин из Крајине је на листи за хапшење. Слична је евиденција и у БиХ

У сукобу оружаних снага Срба с једне и Хрвата и Бошњака муслимана с друге стране, по природи ратовања, било је хероја и злочинаца. Али према судској евиденцији у Хрватској за 16 година није било ратних злочина а сваки други или трећи Србин из Крајине је на листи за хапшење. Слична је евиденција и у БиХ. Број осуђених и изречених казни је 90% на страни Срба. А када се овоме дода и 200.000 прогнаних са Косова и Метохије, а и за то су оптужени српски политички, војни и полицијски функционери, стварна слика «српских злочина» је употпуњена.

Изгледа да се први и једни пут у историји догодило да су у ратном сукобу постојале само жртве једне ратујуће стране а агресор са друге стране. Као да жртава на другој страни није било и као да агресије хрватске војске на Србе из Крајине није било?!

Ове чињенице се различито тумаче у центрима бивших југо република. Политички интерес је разумљив. Али није тако са сазнајно-логичким. То су крупна питање и дуго ће се трагати у науци а још дуже у политици за ваљаним и тачним одговорима.

У политичким тумачењима заобилази се кључна чињеница: уочи и током разбијања СФРЈ сви југословенски народи (елите) испоставили су своја колективна државно-политичка и национална права. Словенци су први кренули у оружану сецесију а за њима и Хрвати. Нешто касније је у БиХ организован референдум за самосталност ове републике, који је српска страна масовно одбила. Све су ово добро познате историјско-политичке чињенице. Међутим, политичка тумачења која се форсирају у бившим југо републикама присвајају национална и државна права за свој народ а при том их одричу српској страни.

Политичка тумачења која се форсирају у бившим југо републикама присвајају национална и државна права за свој народ а при том их одричу српској страни

Срби у Хрватској (РСК) и Срби у БиХ, као конститутивни народи тих република, нису могли да пристану на лишавање сопствених политичких, националних и државотворних права, а друге две стране су им то право порицале. У време растурања СФРЈ Срби из Хрватске (и Босне и Херцеговине) изразили су своја људска, национална и политичка права тако што нису хтели да иступе из Југославије Тезу о колективним политичким правима и слободама, хрватска и муслиманско-хрватска коалиција у БиХ замениле су тезом о агресији Срба и при том убацивале и Србију у такву интерпретивну стратегију термином «великосрпска агресија». А при том скривале сопствене помагаче од страних оружаних појединца и група из иностранства до услуга у ратном материјалу неких влада у Европи и свету. И не само то. Политичко тумачење себе као жртве заобилази такође важне чињенице. Најпре, 1991. Хрватска је била само једна република међународно признате државе која је имала ЈНА. Друго, нису српски војници долазили у Хрватску већ су Срби из Хрватске узели оружје да се боре против настајуће хрватске војске. «Агресија» је могла да дође само од сопствених грађана српске националности који су полагали право на сопствену политичку вољу. И треће, најважније, нико не може да потврди да су српски војници из РСК ишли на Вараждин, Загреб, Ријеку, Сплит и друге градове (Да нема Дубровника и Вуковара о чему би хрватска жртва причала?). Одбрана српских права на политичко уређење вековне територије на којој тај народ живи проглашава се освајањем! А освајање тих територија које су биле стављени у «зоне под заштитом ОУН» од стране хрватске војске и протеривање српског становништва није «агресија»? То је речник којим се покрива физичко протеривање Срба из Републике Хрватске а придружиће му се и албански политички дискурс са Косова и Метохије после протеривања 200.000 Срба са тог подручја.

Од «Олује» је прошло 16 година, од НАТО бомбардовања 12 година, а протеривање и страдања Срба се и даље у новоствореним државама тумаче као агресорско понашање. За Србе је то огромна трагедија а за друге је прослава. Борба за колективна политичка права Срба у Хрватској је завршена «Олујом» иако је РСК била заштићена зона УН а на Косову и Метохији је НАТО бомбардовао Србију због легалне и легитимне одбране своје државе од оружаног устанка албанске мањине. Одбрана националних политичких и државотворних права завршила се прогоном на стотине хиљада Срба!

Готовина и Младић су у затвору по истој оптужници. Ако се политички брани Готовина онда исто тако и Младић може да се брани

Политичко време тече а после ратних сукоба долазе они који хоће да се окрену будућности а забораве прошлост. Организују сусрете, шаљу осмехе, један се стално извињава а други као прихватају. Кажу да «нормализацију односа између Србије и Хрватске треба наставити». Али, не могу без своје слике прошлости. Једни славе своје ратне затворенике, други се стиде и скидају љагу. Да ли треба да прихватимо својим разумом и знањем тумачење које са становишта моћи, борце рата уздижу на једној а одбацују као кугу на другој страни? Ако се такво тумачење прихвати онда, у овом случају, српска страна пристаје на самооптуживање у коме неће да види чињеницу да су се Срби борили за своја права на просторима бивше СФРЈ, да је у тој борби било зла – али није било само на њиховој страни. Готовина и Младић су у затвору по истој оптужници. Ако се политички брани Готовина онда исто тако и Младић може да се брани. Проблем злочина и једног злочина суочава нас са размишљањем о томе да ли сваки чин човека нужно одређује у његовом бићу и идентитет «Да ли је генерал Младић злочинац?» (Часлав Копривица, Печат, 20. јун 2011). Дакле, није ђаво само на једној страни југоратова. Нити су ослободиоци на једној а злочинци на другој. Да тако буде залажу се политички тумачи ратних сукоба на простору СФРЈ из новостворених држава. Тешко је разумети да српска страна може пристати на таква тумачења. Она сама себе тера преко трња. Теоријска аргументација у поступку разумевања ових догађаја је суштински другачија. Може ли теоријски ум да пристане на тумачење по коме су се једни борили за своја права а други су чинили злочине јер нису имали други посао? Наравно, да не може. Када српска владајућа политика упада у комшијске интерпретативне стратегије ратног наслеђа, на теоријском разуму је обавеза да ствари погледа и анализира са осматрачнице истинитог знања.


Нема коментара:

Постави коментар