Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

среда, 10. август 2011.

Прича о јунацима и манекенима

Прича о јунацима и манекенима


Прича о јунацима и манекенима


Бранимир Нешић: Косовски дневник, други део

Гледају кфоровци у крст, гледају у Србе и српске заставе, гледају у Владимира Путина... Одмеравају се међусобно. Ком’ опанци, ком’ обојци...

09.08.2011

„Знаш, ми смо ти горштаци, ваљда нам од кисеоника на овим косовским брдима мозак другачије ради него другима... Ми немамо куда, ту нам је све: ево, деца ми се овде играју са лоптом, а доле, педесет метара даље, налази се наш први ров... И после кажу: натер’о нас неко да будемо овде. Свашта! Ја браним своју земљу, своју децу и своју кућу...

Јел ово нормалан живот? Није... Ал’ ја и ови људи овде немамо другог живота... Јел би волели да живимо миран живот? Наравно. Ал’ како, бре, да живим нормално кад ће Шиптари да нас побију ако се не бранимо...

Искрено да ти кажем, није нам лако, ал’ се не плашимо. Претурили смо доста за ови’ дванес’ година, огуглали смо на све, баш на све... Не би волели да погинемо, ал’ се смрти више не плашимо. Свих ових година смрт је била ту, поред мене, сада је се више не плашим, постали смо пријатељи, сваког јутра је поздравим, поздрави и она мене, са осмехом, ха, ха, ха... па руку под руку, кренем на пос’о. Ето... Ту смо где смо, и остаћемо. Боље овде да к’о човек погинем, бранећи своје, него да бежим и једем по казанима, као пас... Ето, то ти је..."

Српски горштак

Слушам Салета, Србина који се налази на једној од барикада. Човек гази пету деценију, мишићав је и стамен... Прсти на рукама крупни (ко у војводе Момчила), жуљевити, навикли на ратарске послове, поре упиле земљу, срасле једна са другом. Глас му миран, сталожен и снажан, каткад се повиси (претежно кад износи неку истину до које је опитно дошао), али одмах потом се смири па сталожено наставља даље. Такав му и поглед, има очи налик на шарпланинца, умилне и крупне, ал’ кад се наљуте – не дао ти Бог да му се нађеш на путу. Има мало повијени став, попут оног српског јунака из првог рата, ко да се чува да му метак не прелети изнад главе. Дуг му је корак, ваљда навикао тако да хода по планинама...

Стојимо на једном брдашцету, он и петорица Срба сличних њему. Када смо долазили посматраше нас с неверицом, намрштених погледа, али када су сазнали ко смо, одобровољише се мало и примише нас братски.

С времена на време, двогледима осматрају околину. Гледам косовске планине, шумовите и стрме, лепе и претеће. Личе на Салета, или Сале личи на њих...

Приметих на једном брду одбљесак стакла.


Београд је наш највећи проблем

„Ено, видиш, с оне чуке нас посматрају. Ако, нек гледају, гледамо и ми њих...

Пре неки дан, хеликоптер Кфора нас облеће, спустио се на триест метара од нас, закачио оне ракете са стране, ој да нас уплаши, шта ли... Он снима, ми му машемо и кезимо се... Најбоље би било да не буде сукоба, ал ако га буде, ми знамо шта ћемо. Шума је ту, ово су наше планине. Па полако, герилски...

Право да ти кажем, нису нама проблем Шиптари, лако ћемо ми са њима. Није проблем ни Кфор. Наш је највећи проблем Београд.
Дош’о синоћ онај несрећно Борко, намонтир’о глас, мало промук’о, а док прича брада му игра, оће да нам покаже како је забринут, па каже: ’Ја сам, браћо и сестре, дошао да вам кажем истину, и само истину, ништа од вас нећу да кријем, само истину...'
И тако ти Борко врти ’истину и само истину’, а у ствари истину не говори, паламуди нас својски.
Шта има да нам прича истину, ко да ми истину не знамо. А никако да каже да су Тадић и он све зајебали. Све! Пази сад.
Прво, када смо поставили барикаде, тражили смо да се све врати на пређашње стање. Кажу, не може да се врати.
Друго, тражили смо несметан проток робе на административним прелазима са Србијом. И то не може. Дају само хуманитарну помоћ, комерцијална роба не може.
Треће, тражили смо да наши људи буду на прелазима, и то не може. Кажу, мора да се прихвати реално стање, неки усрани факцититет... Па шта смо ми, нереално стање? И сад несрећни Борис и Борко, и онај Горанко, кажу да су учинили све, а у ствари – нису ништа учинили. Само паламуде и глуме.
Све су прихватили што ови дрипци са Запада од њих траже. А онда дође овде и прича ми ’истина и само истина’. Јуче смо Борку лепо казали: ’Кад си све то лепо договорио, ајде ти сад лепо да дођеш да живиш код нас, ми ти дамо једну кућу, лепу и широку, а ти дођеш са својом женом и децом да живиш с нама.‛ Он се прави да не чује, седе у кола, прате га десет његових Рокија, чувају га... Од кога га чувају? Од нас Срба, еј бре...
Пази, да ти братски кажем, и треба да га чувају, хе, хе, хе... Па не можемо, бре, више да трпимо да нам шаљу неке шиљокуране овде, на Косово, да се обучавају политички. Свако од њих би морао да дође прво овде са нама да живи пар година, па тек онда да прича и преговара.
Мир, мир, ми хоћемо мир. Па мајку му..., па и ја 'оћу мир, ал’ знам како се до мира може и како се до мира не може стићи. Овако, како су Борис и Борко замислили, е тако се до мира не стиже... Тако се стиже само до казана...
Ето, кажем ти, наш највећи проблем је власт у Београду, никако народ, него - режим. Ако још и са те стране треба да се отвори фронт, е онда оде маст у пропаст..."

Новинари нас лажу мајсторски

Прича ми Сале да новинаре ретко кад пуштају да дођу и да их сликају. Нико не преноси праве информације.

„Синоћ нам дош’о Борко да нам каже шта се договорио са Кфором. Пре тога смо знали да га је народ у Рударама извижд’о, он побег’о главом без обзира. Дош’о код нас, ми се договорили да га саслушамо, једва сам ове људе смиривао док је Борко причао. Он врти ко грамофонска плоча једну те исту причу: ’Ја сам био са вама свих ових дана, дошао сам да вам кажем истину и само истину...' Исприча он, ал’ ништа конкретно, шта се договорио и с ким... С Кфором? Па Кфор није политички преговарач, они су војници... Онда нам се обратио наш председник општине и рече нам да смо Борка саслушали а да ћемо ми, сутра, на скупштини, да донесемо одлуку шта ћемо и како ћемо. Ми аплаузом поздрависмо нашег председника општине, волимо га, частан човек, знамо да нас неће издати. Кад оно, не прође ни пола сата, а на РТС-у брује како су људи у нашем селу аплаузом и усклицима прихватили Борков план. Ууу, хтео сам да се поједем. Тако ти је кад горштаци оће да буду фини... Мајку им, лажу ти државни новинари, изврћу ствари мајсторски..."


Заиста је у праву. Нигде у београдским медијима не можеш да чујеш председнике општина са севера Косова, да сазнаш мишљења и ставове народних представника Срба који се боре за своје животе. На свим националним медијима само врте Борка Стефановића и Горана Богдановића, и још неке ликове који никакав углед немају међу Србима на Косову. Сећам се опозиционог напада на ТВ Бастиљу, ово данас је још горе...

Питам Салета како да им помогнемо.

Кад буде требало, јавићемо...

„Ништа нам не треба... Има нас довољно овде, за сада... Уиграна смо екипа. Кад буде требало, јавићемо... Овде су нам потребни озбиљни људи, а не неки шиљокурани. Дођоше нам неки клинци пре пар дана, ни брада им није порасла, а нешто се овде бусају у прса, провоцирају кфоровце и пију... Ја им лепо кажем: ’Немој то да радите’, а они терају по своме. Онда их уфатим за уво, па кажем: ’Ајд кући’. Ти су ти најгори, наглед’о сам се таквих у рату. Глуме да су јунаци, а кад припуца, беже ко зечеви... Била нам је овде и група четника. Ја њима: ’Може, ал’ морате да нас слушате’. Они нама: ’Брате, нема проблема’. И стварно би тако, одлични момци, добри људи и добри борци... Били ту са нама неколико дана, па отишли. Кад треба, поново ће доћ’.

Не треба нам ништа, кажем ти. Ако хоћете да нам помогнете, онда се борите да се права истина сазна: нисмо ми овди дивљаци који неће да се договоре, нисмо ми људи који праве проблеме, ми само хоћемо да живимо своје животе к’о људи а не к’о стока. Ето, то ти је..."

Александар Протић Прота, из Београдског синдиката, и ја, из Двери, поздрављамо се са Салетом и његовим момцима. На тренутак загрлих човека, тек да се уверим да оваквих Срба има још увек на планети. Као да је искочио солунац из књига Антонија Ђурића.

Ћутке се опраштамо и одлазимо. Посматрам шљиве које су издашно родиле, гране пуцају од великог рода. Узимам неколико шљива, а оне лепе и укусне, сочне а не презреле, хрскају у устима... Дао нам Бог плодну и лепу земљу, још кад би нам дао паметне и поштене људе да је воде. Обичног српског света, радника и војника, честитих и вредних и оданих и мудрих људи, уверих се – има. Проблем је у барабама на власти. Све би нас продали кад би им то неко тражио.

Ком' опанци, ком' обојци...

Наши домаћини, Небојша, Слободан, Тића и други дивни и храбри Срби, воде нас да обиђемо и остале барикаде. У Рударама, после шљунка, гума, балвана и цигала, на камионској приколици закачено неколико великих фотографија руског председника владе Владимира Путина. Поред Путина Срби на барикадама, српске заставе и натписи: Стоп косовским институцијама и No pasaran. На сред пута подигнут велики метални крст, а двадесет метара ниже – блиндирана кола Кфора и наоружани војници различитих боја коже. Гледају у крст, гледају у Србе и српске заставе, гледају у Владимира Путина... Одмеравају се међусобно. Ком’ опанци, ком’ обојци...

Овај егзистенцијални тренутак за Србе у јужној српској покрајини, ова борба за живот, попут београдске кише и кошаве које очисте ваздух од прљавог смога у престоници, на чудноват и само себи својствен начин открива симболе и јунаке. Овде за манекене нема места.

Истина је лековита

На крају, ако ме питате да ли треба да одете на Косово и упознате Салета и друге Србе, који су налик њему, од Лепосавића и Рудара па до Зубиног Потока и даље, мој одговор је – обавезно треба, што пре... Зашто не идете да их видите, зашто вам је важније море, фудбалска утакмица или било шта друго, на то питање одговор пронађите сами.

Истина покаткад уме и да заболи, али је лековита...



Више о аутору: Бранимир Нешић

О Покрету

Програмска начела Покрета за живот Србије

Програмска начела Двери - Покрет за живот Србије обухватају 10 основних тематских целина око којих ће се градити Нови друштвени договор... [Прочитајте више!]

Нема коментара:

Постави коментар