Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

уторак, 09. август 2011.

Фарукове (хипо)тезе | Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Фарукове (хипо)тезе | Судбина дејтонске БиХ и Република Српска


Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Фарукове (хипо)тезе

PDF Штампа Ел. пошта
Нeнад Кецмановић
уторак, 09. август 2011.

(Прес за РС, 9.8.2011)

“Гдје настаје проблем? У, по нашем мишљењу, опасној тези која се, како вријеме пролази, све више развија, да су Бошњаци једини народ на Балкану који нема своје националне државе и да је након геноцида живот са другим заједницама немогућ. Овакве тезе се аплаузом дочекују у националистичким круговима код Хрвата и Срба у БиХ, јер сви они вјерују да је једино рјешење у заокруживању једне, друге и треће нације ‘како би се добро сусједски односи могли остварити’. Проблем је што и једна и друга (и трећа) желе исте територије. Од Санџака, преко Херцеговине и Крајине до средње Босне. А то је пут у рат и пакао.” Овај фрагмент из колумне Фарука Борића, ономад објављене у сарајевском политичком недјељнику Дани, нагони читаоца да се упита шта је, заправо, писац хтио да каже?

Фарук најприје упозорава да је у Бошњака све присутније мишљење да су једини народ без државе на Балкану и да је то једна опасна теза. Ради се, међутим, само о евидентној чињеници на коју сам и сâм, додуше не у балканском него југославенском контексту, у више текстова указивао још прије рата. Писао сам, рецимо, о системској аномалији да Муслимани, иако послије Срба и Хрвата трећи народ по бројности, годинама нису имали представника у Предсједништву СФРЈ, а Албанци, иако мањина, јесу. Затим, да су малобројнији Словенци, Црногорци и Македонци имали своје националне републике, док су Муслимани у БиХ, у којој се све дијелило 1/3, имали само идеалну трећину територије, а реално, тј. 1/1 - ниједног метра квадратног. А послије рата и о томе како је природна тежња муслиманског покрета да територијално дефинише свој национални статус, а стари Изетбеговић је то простије формулисао: “Муслимански народ ће узети онолико Босне колико може просперитетно контролисати”. Ништа у томе није било “опасно”, али је постало такво оног момента када је водећа муслиманска национално-вјерска партија СДА, позивајући се на грађанизам и мултикултурализам, исказала намјеру да умјесто трећине узме цјелину и њоме политички доминира као релативна већина. А у томе су јој се здушно придружиле и све остале бошњачке партије.

Фарук Борић

Друга, по Фаруку, “опасна” идеја, која све више овладава свијешћу бошњачких маса, гласи “да је послије геноцида живот са другим заједницама немогућ”. Оставимо ли по страни крајње бизарну и до сада у теорији непознату хашку дефиницију геноцида, морамо подсјетити да су два међународна суда ово злодјело лоцирала у радијусу једне општине, а одговорност персонализовала на неколико особа. Умјесто да о томе освијесте бошњачке масе и обавијесте их о томе да су и њихови сународници чинили злочине гдје год су били надмоћни (Сарајево, Зеница, Тузла, Братунац, Горажде итд.), сарајевски медији, а у томе нису изостајали ни Дани, грађански рат су представљали као спољну агресију Србије и Хрватске, уз колаборацију локалних Срба и Хрвата, на мирну Босну и невине Бошњаке. Најважније што су пропустили да им кажу јесте да злочини нису узрок, него посљедица рата, и да је рат продужетак политике оружаним средствима. Односно, да се политички праузрок и рата и злочина скрива у оној кобној одлуци предратне Скупштине БиХ у ситне ноћне сате у Сарајеву на којој су Муслимани (уз тактичку подршку Хрвата) показали Србима да их у Босни и о Босни, како тада, тако и убудуће, више нико неће ништа питати. Без трезвеног суочавања са истином да су баш његови демократски изабрани представници изазвали рат, бошњачки народ ће себе у БиХ и даље доживљавати као “јагње међу вуковима”. Без тога и закључак “да је послије геноцида живот са другим заједницама немогућ” није опасан, него сасвим логичан. Опасно, напротив, дјелују данашњи садомазохистички покушаји бошњачке елите да Србе и Хрвате, против њихове воље, утјерају у унитарну државу у којој ће их представљати платформашка коалиција СДП и СДА, а они заузврат бојкотовати БиХ.

Трећи проблем, по Фаруку, представља то што “наведене опасне тезе аплаузима дочекују националистички кругови код Срба и Хрвата”. Национализам код Срба и Хрвата у БиХ пролази кроз све друштвене слојеве и представља заједнички именитељ свих политичких опција. А јавља се као природна реакција на хегемонистичке притиске бошњачког “национализма већинске нације”, који се увијек и свугдје јавља под маском државног патриотизма и залагања за грађански принцип један човјек – један глас. И код Бошњака у том погледу влада унутарнационално братство и јединство, међу народом и међу политичким странка ма, па се једино тако и може објаснити сложна црвено-црна коалиција СДП-СДА. Уколико је Фарук у праву да у бошњачким масама напокон сазријева свијест да се БиХ може одржати само као државна заједница три равноправна народа, онда то није проблем него рјешење.

Напокон, зашто то за Фарука ипак није рјешење, него проблем? Каже: “Зато што и једна и друга (и трећа) нација желе исте територије, а то је онда рат и пакао.” Колико ми је познато, ни Срби ни Хрвати не желе да се врате у Сарајево, Зеницу, Тузлу, Бихаћ итд., него, напротив, из тих градова „цуре“ и малобројни који су још преостали. А они трећи их не зову натраг. Ти исти, из заграде, истовремено би жељели да се врати предратно стање према попису из 1991, али само у Бањалуци, Мостару, Требињу, Стоцу, Добоју итд. Једино њихове недосљедне и нереалне жеље призивају “рат и пакао”. Или, прецизније, нове “међународне” притиске.


Нема коментара:

Постави коментар