Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

среда, 10. август 2011.

Хоће ли промене после Тадића уопште бити могуће?

Хоће ли промене после Тадића уопште бити могуће?

Хоће ли промене после Тадића уопште бити могуће?


Аутор: Жељко Цвијановић

Тадићева косовска и европска политика сведоче да ће његови наследници морати да крену из дубоког минуса. Шта је потребно да би се то изменило?

Београд, 10.08.2011

Само нека се неки незахвалник досети како је Борко Стефановић својим споразумом са генералом Билером, који је сам описао као „вађење кестења из ватре", легитимисао резултате Тачијевог насилног упада на Север Косова.

Само нека писне и одмах ћемо сви знати да се, уместо „вађења кестења", залаже за трипут без вађења, за шта је власт одабрала једну још чаробнију реч, пред којом се у Србији већ деценију и по не расправља и чије само помињање значи да пред собом имамо понуду која се не одбија. Кључна реч је, наравно, „Олуја", и довољно је само рећи да је то алтернатива Борковом и Борисовом споразуму, па да сви ми који се правимо паметни одустанемо од примедби, чак и ако би у анексу тог споразума, рецимо, стајало да се сваком Србину на Северу има извадити лево око. Јер шта је по једно мало српско лево око са Косова у односу на „Олују".

Српска власт је тим споразумом добила много - цео месец дана да размисли шта ће са Косовом. А онда је, наравно, и она косовским Србима дала месец дана - да размисле шта ће са собом и својим Косовом јер нема тако рђавог расплета који може да им приреди Тадић колико може да буде рђаво ако му окрену леђа и не послушају га. И, наравно, у томе се крије формула ове рђаве власти, која, уместо да конфликт прими на себе, она га појачава и дистрибуира у народ. Она ради једино што ниједна власт не сме да ради и једино за шта јој нико, чак ни грађани на изборима, не може дати мандат.

Не ради се дакле о томе што тај споразум не ваља и што је после њега остало мање српског Севера него што га је било пре 15 дана, реч је о томе што је српска власт заузела такву међународну позицију око Косова да, само ако се та позиција не доводи у питање, тада је Борков споразум непросто феноменалан, једнако као што би феноманалан био и онај у коме би сваки Србин са Севера морао да положи своје око у темеље стабилног мира. И баш тако ће тадићевци међу узнемирене косовске Србе да посеју страх од „Олује", док ће међу њихове лидере да наступе равнотежом претњи и пара, и већ за три дана - нешто ми говори - нико више тамо неће смети да проговори о ономе што сви знају.

А знају да Тадић у овом конфликту није на њиховој страни, исто онако као што није ни на страни својих грађана у Врању, Ужицу или Кикинди, као што, на крају, знају да њихова власт наступа као партнер њихових страних непријатеља препоручујући се тиме што може да на терену релативно безболно заврши оно што исти ти страни непријатељи не могу без велике гужве и бламаже.

ДВОСТРУКИ ПОРАЗ


Та међународна позиција Београда - у којој Борков споразум изгледа као једино могућ, као што ће сутра једино могућим изгледати пуна примена Ахтисаријевог плана - није чак ни толико ствар Тадићевог слепог опредељења за Европу колико његовог провинцијалног лузерског доживљаја ЕУ, у коме се Брисел не појављује ни као стратешка опција, чак ни као искључива стратешка опција, већ као неки фаталистички израз судбине, изван које нема никог и ничег.

Тај кукавички доживљај сопствене судбине у последњој косовској кризи није само Тадића поставио насупрот сопственом народу а на страну ЕУ, која се безусловно ставила на страну косовске независности. Тај доживљај ставио га је на страну ЕУ и у њеном косовском сукобу против САД, и то, наравно, опет на губитничку страну.

Није дакле Тачи победио Бориса као неко ко му отима Север, већ као човек који на Косову за рачун Амера прави проблем, који Косово уводи у кризу из његове рђаве колотечине и који окупирану покрајину Тадићу поново избацује на прве стране новина, док овај договара са Бриселом да се ствар има завршити хитно и тихо, толико хитно и тихо да се Косово никад више не помери са дна скале српских приоротета.
Реклама

И, наравно, ово је Борисов двоструки пораз: ово је пораз његове косовске и сваке националне политике, утолико већи што се ставио на страну својих противника, утолико тежи што међу Србима са Севера и Југа Косова шири омразу, што то исто већ две године ради међу свим осталим Србима, уверен да се тако распарчаним и сукобљеним националним корпусом најлакше да владати.

Са друге стране, ово је пораз његове европске политике од Тачија и Амера, који су на терену извојевали добитак против Тадића и ЕУ. Јер они су срушили преговоре и поставили питања која Косово одмичу од решења и стабилности, макар онако рђавих какве су их креирали у Бриселу и Београду. Далеко од тога да су се Тачи и Амери понели пријатељски према Србима, још мање да су нам направили услугу, тек у њиховом отровном наступу тиња једно мало светло шансе какво се у европском и Борисовом не назире ни уз најбољу вољу.

Не бих се злурадовао коначном слому Борисове европске политике јер тај слом, као и обично, неће платити Брисел, већ Србија. Али слом те политике, онако како је она доживљена у Београду, данас је, нажалост, услов да би се иоле разумно поставило питање будућности и опстанка српске државе.

Наравно, слом Борисове европске политике не каже да ће то питање опстанка извесно и бити постављено, али да то јесте шанса за другачије промишљање ствари, за отварање неких врата која смо до сада држали затвореним - јесте. Речју, Србија неће бити у стању да на Косову реализује оно што од Бориса захтева Брисел, и то је добро, али неће бити ни у стању да се одупре искушењима која ће пред њу на Косову стављати Амери, а то је веома лоше.

И то је конструкција у оквиру које ће у другој половини године Тадићева власт и Србија с њом ићи из пораза у пораз. Не постоји никакав начин да буде другачије, без обзира што је власт за септембар најавила нова страна задуживања.

Јер крај прошле године био је последњи смислен датум када је Тадић морао да изађе на изборе - морао је да их распише после септембарске капитулације у Генералној скупштини УН - и све после тога, сваки његов потез, сваки дах који испушта на месту господара српске судбине значио је само даље урушавање власти и државе. То урушавање дакле ове јесени постаће још интензивније, због чега сам међу малим бројем веома скептичних да ће ова влада моћи да дочека април и да тек тада изађе пред бираче.

Ако бих баш морао да се правим паметан, рекао бих да ће, пошто је Млађа Динкић једном ногом већ отишао у опозицију, Цветковићева влада пасти оног дана кад Ивица Дачић, будући човек са добрим носом, процени да то што сада брани може да га спречи у ономе што се спрема да у следећем мандату осваја. Не бих рекао да је далеко тренутак за његову такву процену, утолико пре што ће се, рекох, цела та грађевина убрзано урушавати, што Тадић одавно нити може нити хоће да решава проблеме грађана и државе које пред њега поставља стварност и што сада, чак и када би хтео, више не може да решава ни оно што је пред њега у финишу његове владавине ставио Брисел.

КОНТИНУИТЕТ И ДИСКОНТИНУИТЕТ


Наравно, ако се постави питање на који начин после Бориса водити косовску политку, како изнова организовати привреду да земља преживи, на који начин повратити самопоштовање Србије у регионалним односима, како уопште после слома европске политике Србије третирати Брисел, одмах треба знати најважнију ствар - која год влада да дође, ниједна од одлука из ових области неће моћи да се опозове, ништа неће моћи да се врати назад, и све, баш све, мораће да се настави из тачке у којој је стао Тадић. То правило, наравно, налаже начело континуитета следеће владе. Али да ли је тај континуитет могућ?

Наравно да није, чак ни у случају када би следећа влада у потпуности делила Тадићеве вредности и политичко вјерују, чак и када би сам партиципирао и у тој новој влади. Јер није Тадић дошао до зида, зид је пољубила цела његова политика.

Континуитет је немогућ због тога што је та политика, слично као Милошевићева пре више од деценију, у сукоб довела своја фундаментална начела са најобичнијим инстинктом самоодржања грађана. Јер та политика данас укида ствари попут хлеба, слободе и будућности, и посезање за сваком од њих - да не помињем правду и неке више облике политичке егзистенције - аутоматски значи дисконтинуитет са оном тачком на којој ће нас оставити Тадић.

И, наравно, цела српска политка после Тадића одвијаће се између тога да се мора наставити из тачке у којој ће нас он оставити и тога да наставак тог пута није могућ, није могућ чак ни за оне који би тим путем желели да наставе, јер пута једноставно нема.

Разумевајући односе који су Тадића довели до те тачке иза које пут не постоји и живећи у њима, склон сам да помислим да опозиција која жели да га смени има мањи проблем с тим да неће моћи да иде назад, него с тим да ће, ако буде желела напред, морати да оствари дисконтинуитет какав овде није виђен од времена Петог октобра.

А то опет значи да, за разлику од већине са ове стране, немам проблем када Тома Николић даје изјаве лојалности Европи, утолико пре што после Бориса на тај олтар неће више имати шта да се принесе као жртва и што ће српска политика према Европи после Бориса постати једина могућа - политика без ентузијазма да се Бриселу забија прсту у око и политика са још мање ентузијазма да се у Бриселу тражи решење за било шта што ће Србима у том тренутку требати.


НОВИ ОДНОСИ СТРАНАКА



Отуда је мој већи проблем са опозицијом, не само са Томом Николићем, у томе што су сви заједно успели - ако је уопште и требало - да нам објасне зашто је Борис рђав, али још нису зашто су они, опозиција, добри. Речју, опозиција још увек не производи решења, али не због тога што их нема или што је немоћна да их произведе.

Она то не може зато што још не излази из аутоматизма једног постпетооктобарског односа између бирача и странке, који Тадић није измислио, али је успео да га доведе до крајњих апсурдних консеквенци. У том односу политика се артикулише искључиво у странкама, одакле се даље међу грађане дистрибуира посредством нескривених и скривених страначких људи и медија, који су изгубили минимум критичког промишљања стварности. Бирач је овде зато неко ко нема право на питање, ко може да једном у четири године узме или остави, ко је самим тим отворенији за лепу лаж него за ружну истину.

Наравно, такав пасивни бирач, са једне стране, склон је да гласа за некакав свој имагинарни табор (нема његовог табора) или - сада већ више него пре - да политику доживи као нешто далеко од себе и да уопште не излази на изборе. Треба ли рећи да ће на следећим изборима, кад год да буду, мања излазност фаворизовати странке власти и да ће промене зависити у првом реду од масовност изласка на изборе.

А то опет говори да, колико год нам се то чинило, промене нису искључиво у рукама странака, већ су добрим делом у рукама грађана не само по томе што је променама потребна њихова масовност на изборима. Ако ћемо поштено, странке се воде својим законима, уско одређеним међустраначким саобраћајом и односом према странцима, тако да је идеја промена данас суштински много живља у делу антивладине интелигенције, међу привредницима средњег калибра, па и у делу грађана, него у самим странкама.

Са друге стране, странке ће успети да остваре идеју дисконтинуитета само ако убеде широке слојеве да хоће другачије од власти - која ће наступити с тим да је ово што они раде једини могући пут - и да је то другачије могуће. Лично, не верујем да то странке могу саме. Због тога је, са једне стране, веома важно да оне широко отворе врата за све оне идеје које данас постоје изван њих, да својим инфраструктурама дају крила тим идејама, што у резултату значи да промене може да донесе само широк народни покрет у коликогод изборних колона, који не би искључивао странке, али би их поставио тек као носиоца тих идеја.

Наравно, странке, овакве какве су данас, можда и могу да смене власт, мада теже, али не могу да донесу промене јер су ограничене односима у којима функционишу. Широким отварањем врата различитим непартијским слојевима оне би лакше мобилисале становништво, лакше би дошле до власти, тврђе би се обавезале на суштинске промене и имале би мање простора да те промене изневере.

Опет, сви они који имају своје политичке идеје не могу више само да траже своју омиљену странку за коју би гласали. Они морају да оно из партијског живота што имамо пред собом сопственим учешћем учине бољим, снажнијим и поштенијим, утолико пре што су улози наши животи, што ћемо морати да пристанемо на то да нема назад из тачке у коју нас је довео Борис, док ће пред свима нама стајати питање хоћемо ли из те тачке кренути линијом континуитета или дисконтинуитета.

Наравно, многи ће сад рећи - и не без основа - да српске опозиционе странке неће хтети да се отворе на тај начин, али овде је питање друго: да ли смо ми који нисмо у странкама спремни да се отворимо, да од њих захтевамо, утичемо и помажемо дубинским променама. Само они који заиста покушају имаће касније право да пљују, они који не покушају нека остану у мраку, свесни да су му сами допринели једном коцкицом истог тог мрака. Јер то ће бити иста она логика коју нам са Косова емитују Борко и Борис - ништа што смо вам дали не може бити толико лоше колико је лоше оно што вас чека ако ово не узмете.

Извор: Стандард


О Покрету

Програмска начела Покрета за живот Србије

Програмска начела Двери - Покрет за живот Србије обухватају 10 основних тематских целина око којих ће се градити Нови друштвени договор... [Прочитајте више!]

Нема коментара:

Постави коментар