Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

уторак, 30. август 2011.

СРБИЈА КАО ТЕВТОНСКИ АВГАНИСТАН

СРБИЈА КАО ТЕВТОНСКИ АВГАНИСТАН


СРБИЈА КАО ТЕВТОНСКИ АВГАНИСТАН
Пише: Радован Калабић
23 август 2011
Поводом посете немачке канцеларке Ангеле Меркел Београду, на 130-ту годишњицу од потписивања Тајне конвенције

I

„Историја Србије, од како је она престала бити турска провинција, јесте кретање једне шеталице између нашег и руског утицаја.“[1]

Ову, прилично смелу дефиницију српске историје, даје Аустро-Угарски посланик у Београду Хенгелмилер и у поверљивом тону је одашиље свом претпостављеном у Беч. Пошто грофа Калнокија, министра иностраних дела, занима шта ће бити са Србијом након абдикације краља Милана, Хенгелмилер му излаже своје мишљење и упозорава : „... наш доминантни положај у овој земљи почивао је готово искључиво на личности краљевој и да ће је аспирације, страсти и интереси земље, како се овде разумеју, извести из наше утицајне сфере и увући је у руску утицајну сферу“.[2]

На крају Хенгелмилер за Србију вели :

„Али, мира и задовољства нашла је исто тако мало у нашем логору, као и у руском.“[3]

Краљ Милан је абдицирао 3. марта 1889, осам година након што је зауставио ону Хенгелмилерову шеталицу и Србију чврсто фиксирао уз германску политику једним тајним уговором. Тајна конвенција је потписана на Видовдан, 28. јуна 1881.

Са српске стране на њу је свој потпис ставио Чедомиљ Мијатовић, пуномоћник кнеза Милана. После тог велеиздајничког чина први се закитио грофовском титулом, а други, нешто касније, краљевском круном.

Са аустроугарске стране Конвенцију је у Београд донео посланик Херберт, пуномоћник цара Фрање Јосифа.

Након ратификације одмах се кренуло с великим пословима и инвестицијама, претераним задуживањем земље, праксом одређивања буџета према расходима, а не према приходима, посредним опорезивањем, сталним растом буџетског дефицита... А степен и раширеност корупције навели су професора Слободана Јовановића да кратко закључи :

„Кварење наших политичлих нарави почело је одмах под утицајем страног злата.“[4]

Све у свему : Србија се Тајном конвенцијом практично одрекла свог политичког, економског, државног и националног суверенитета, а четвртим чланом тог уговора она се чак обавезала да :

„Без претходног споразума с Аустро-Угарском ... неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом и неће пустити на своје земљиште какву страну војску ... чак ни под именом добровољаца.“[5]

Немачка канцеларка Ангела Меркел, дакле, долази тачно на 130-ту годишњицу потписивања Тајне конвенције, која је њеним геополитичким претходницима обезбедила апсолутни примат на српском простору, потиснула све друге озбиљне конкуренте, а Србе ставила под стриктно старатељство суседне монархије.

II

Србија је стекла независност 1878, на Берлинском конгресу, на коме је немачки канцелар Бизмарк одиграо главну посредничку улогу међу тзв. великим преговарачима. Аустро-Угарска је добила мандат да окупира Босну и Херцеговину, у којој је српски живаљ, према каснијем званичном попису из Беча чинио нешто више од половине укупног становништва. Трупама тзв. црно-жуте монархије одобрен је улазак и у Новопазарски санџак, односно Рашку област.

Аустро-Угарска је, значи, са три стране територијално окружила Србију. Са севера, запада и југозапада. Већ ту, у Берлину 1878, зацртан је геостратешки приступ Запада према Србији. Он се састојао из три аксиома, или да будемо прецизнији, из три ограничења за Београд :

1. Ни поглед преко Дрине

2. Ни милиметар заједничке границе са Црном Гором

3. Ни педаљ јужно од Косовске Митровице

Да ли смо се данас, на 130-ту годишњицу од потписивања Тајне конвенције, приближили сабијању у оне геополитичке зидине, по којима је наш етнички простор распарчан још у Берлину далеке 1878?

Или нам следи даља етничка и територијална фрегментација?

У незваничном Петрограду, као и у полузваничном Београду било је доста незадовољника одлукама Берлинског конгреса. Најгласнији у Русији били су славенофили и панслависти, а српски митрополит Михаило скоро да је вапио :

„Да није Русије, не би било ни Србије ни пре ни сада. Можемо имати свој поглед, свој хонор, своје интересе, али ће нас без Русије Мађарија и Швабија да поједе, прегази и изгубисмо и име и језик...“[6]

Само пет месеци након потписивања Тајне конвенције Архиепископ београдски и митрополит српски Михаило је смењен. Десило се то 18. октобра 1881, пошто је српски министар финансија Чедомиљ Мијатовић тајно предао Бонтуу прву авансирану обвезницу на износ од тридесет милиона франака. Или, осамнаест дана по тајној предаји и друге обвезнице на исти износ![7]

Подсећања ради иза Бонтуовог пословног продора на југоисток Европе стајала је аустроугарска држава и њене банке.

Када га, на захтев из Беча, српске власти протерају прво у Цариград, па у Бугарску и коначно у Русију, митроплит Михаило моћи ће само беспомоћно да констаује како финасијски кругови у целом свету, па и у Петрограду, тријумфују над осећањима вере, родољубља, колективне и националне солидарности, личне части...

И да чека час повратка у другачију Србију од оне из које су га прогнали, како им не би сметао и кварио њихову европску и модернизаторску политику.

III

Ако је негдашњи Беч заменио садашњи Берлин, а Лондон Вашингтон, шта су онда у престоници Гордог Албиона мислили и писали о Србији? И да ли се ту нешто променило за тим међународним карташким столом геополитике, за којим смо били и остали не баш занемарљиво ситан улог?

Судећи према писању утицајног британског Тајмса Србија је и у време о коме пишемо припадала сфери легитимних интереса Аустро-Угарске. Томе се, наводи лист, нису противили ни званични руски представници, што их није обавезивало да упорно и тајно раде на поткопавању бечког уплива у Београду.

Те закључује да је :

„Србија у неку руку тевтонски Авганистан. Ни Немачка ни Аустрија немају узрока да траже да ту земљу апсорбују, али су и једна и друга заинтерсоване да не дозволе да она припадне руској царевини. Аустрија је сматра као да припада к сфери њених легитимних интереса онако како ми сматрамо Авганистан, а Русија је изјавила да и сама тако гледа, онако од прилике како је и нама изјавила да је Авганистан изван њене сфере. Па ипак, она живо ради, покушава да поткопа аустријски уплив у Србији, као што живо ради да разори наш уплив у Авганистану.“[8]

Тајна конвенција, са њеним одредбама и државним облигацијама, представља прву, потпуну и највећу политичку и економску победу Запада и германског фактора у Србији. Она је остала тајном све до почетка XX века, до 1902. и чврсто је одређивала спољнополитички курс Београда. Мајским превратом и нестанком последњег Обреновића 1903. земља почиње да води уравнотеженију спољну политику и почиње све више да се окреће Петрограду.

Лондон, наравно, одмах прекида дипломатске односе са Београдом и не признаје новог српског краља.

Као круна те дипломатске и војне сарадње са царском Русијом долази до величанствених победа у два Балканска рата и потпуног протеривања Турске са европског континента. Српска војска после славне Кумановске битке, после пет векова, ослобађа Косово и Метохију и 13. октобра 1912. победоносно улази у Скопље, престоницу Душановог царства из 1346.

Може ли се са Запада такав успех Србима опростити?

IV

Повод за одмазду уследио је само годину дана након другог Балканског рата, а убиство очигледно жртвованог Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. послужило је као идеалан изговор за ултиматуме, уцене и, коначно, објаву рата Србији. Поражена Аустро-Угарска монархија нестаје са геополитичке мапе света 1918. Југословенски краљ Александар до краја живота (1934) води франкофилску спољну политику.

Нови агресивни насртај Немаца уследио је 1941.

Нема народа у Европи према коме је Хитлер одредио ону драконску меру 100 за 1, као што је то урадио према Србима. По сведочењу његовог специјалног изасланика за Балкан Хермана Нојбахера Срби су третирани као дивљач и могао је свако да их убије где стигне.[9]

Војнички пораз и национални дебакл уследили су опет након четири године.

Немачка је подељена на окупационе зоне, а Берлински зид, срушен 1989. престао је да буде симбол тзв. хладног рата између Запада и Истока. Још жешћи рат се, међутим, наставио – само другим средствима. Поново уједињена Немачка својски је радила на разбијању Југославије деведесетих година прошлог века, медијски сатанизујући Србе као главне кривце за распад те државе.

Поучени горким искуством из два рата немачки стратези су схватили да груба сила не представља поуздан инструмент за експанзионистичке и освајачке планове. Зато се прибегло суптилнијим методама и новој терминологији. Група од седам европских научника израдила је 1997. Пројекат европске регионализације. Полазна тачка овог пројекта је да треба напуштати стари концепт нације-државе и на његово место истицати регије.[10] У ту сврху је извршена и једна чудовишна и неприродна конверзија па су етничке мањине постале носиоци покрајинских етничких заједница, које од владајућих нација и њених држава откидају значајан део суверенитета.

Родно место ове идеологије и њене политичке праксе је Берлин, а проста рачуница показује да збиром садашњих 90 милиона Немаца и 100 милиона становника који живе у 283 европска региона – долазимо до стварања једне нове силе која ће имати контролу над скоро целим европским простором и бројати безмало 200 милиона поданика.[11]

Какав би то био Четврти Рајх остварен без једног испаљеног метка!

Напомене:

[1] Гргур Јакшић : „Из новије српске историје. Абдикација краља Милана и друге расправе“, Београд, 1953, стр. 173-178

[2] Исто

[3] Исто

[4] Слободан Јовановић :“Влада Милана Обреновића“, књига друга (1878-1889), Сабрана дела Слободана Јовановића, БИГЗ, Југославија публик, СКЗ, Београд, 1990, стр. 119

[5] Радован Калабић : „Грофовска времена“, Београд, 2009, стр, 34

[6] Митрополит Михаило-М Протићу, 26. јануар 1880. АС ПО ф М. Протића, М П-5

[7] Као под 5, стр. 81

[8] Душко М. Ковачевић : „Србија и Русија 1878-1889“, Историјски институт, Београд, 2003, стр. 278

[9] Херман Нојбахер : „Специјални задатак – Балкан“, Службени лист СЦГ, Београд, 2004, превод Никола Живковић

[10] Милорад Екмечић : „Дијалог прошлости и садашњости“, ЈП Слижбени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 500

[11] Исто, стр. 501

Форум >> Дискутујте са посетиоцима сајта и ауторима текстова.

Коментари (3)

23 август 2011
Cernisevski
Izvanredno.

24 август 2011
Војислав
Историја је учитељица живота.
Народ се приклања једном царству. Духовном. Неуништивом.
Царевине падају, дух и слиа народна је вечита.
Корумпиране и плаћеничке врхушке увек се приклањају материјалним вредностима, окупацији, предаји.
Ради задовољења свог надуваног трбуха.
Неће Срби да поклекну.
Могу да нам подметну још неког цара или престолонаследника да га смакнемо.
Из Принципа.

28 август 2011
Byakuya-sama
London je i nakon pokolja u Rusiji kraljevske porodice zvanično prekinuo odnose sa budućim SSSR-om, ali to ne znači da nije očestvovao u rušenju iste, kao i 1903. u rušenju poslednje(bar dok se ne pojavi nova,industrijska?) srpske vladarske dinastije, zajedno sa Rusijom i Francuskom.I da, evo vam jedan aksiom, Obrenovići su uvek bili nacionalna(srpska) dinastija, a Karađorđevići internacionalna(izdajnička)




Нема коментара:

Постави коментар