Претражи овај блог

Основни подаци о мени

Моја слика

Campo Belo São Paulo, São Paulo, Brazil

...As you read about Bosnia and Kosovo in your daily newspapers I remind you of the words of Socrates spoken at his trial in his own defence: "I do not know what effect my accusers have had upon you gentlemen but for my own part I was almost carried away by them; their arguments were so convincing. On the other hand scarcely a word of what they said was true."....

понедељак, 08. август 2011.

Западна Руби Голдберг шема на Балкану пуца по шавовима | Политички живот

Западна Руби Голдберг шема на Балкану пуца по шавовима | Политички живот

Политички живот

Западна Руби Голдберг шема на Балкану пуца по шавовима

PDF Штампа Ел. пошта
Тед Гален Карпентер
понедељак, 08. август 2011.

(The National Interest, August 5, 2011)

На Балкану поново у порасту тензије и насиље. Последњи инцидент, који Мортон Абрамовиц и Џејмс Хупер описују у депресивним детаљима, је кошкање између снага владе у Приштини и љутих Срба на северу Косова. Ова епизода се дешава непосредно након обновљених напора босанских Срба на припреми терена за нови сецесионистички покушај у непрекидном политичком хаосу кобајаги државе Босне и Херцеговине.

Признање да су се нестабилност и насиље вратили у регион мора бити посебно горка пилула за прогутати Абрамовицу као једном од гласнијих заговорника САД-НАТО интервенције у бившој Југославији током 1990-их. Али само највећи оптимисти (или најтупљи) аналитичари могу и даље порицати нарастајуће доказе о пропасти великих планова Запада о изградњи нација на Балкану. Таква једна подвојена идеја да ће се типични ''Руби Голдберг''[1] политички ентитети, као што су Босна и Косово, показати као стабилни и економски одрживи и да ће етнички анимозитети престати када Европска унија замахне шаргарепом евентуалног чланства у ЕУ, одувек су били наивни.

Суочена са својим застрашујућим економским невољама, ЕУ се сада налази пред суштинским избором. Може истрајати са политиком усвојеном још давних 1990-их и наставити са бесконачним мировним и економским мисијама у два нефункционална ентитета које је створила, или пак може усвојити радикално другачији курс и сасећи губитке. Други приступ би подразумевао промовисање (и евентуално наметање) свеобухватног решења заснованог на значајним територијалним корекцијама и међусобним дипломатским уступцима. Груб нацрт таквог решења подразумевао би омогућити босанским Србима да се отцепе, а можда и споје Републику Српску са Србијом, те омогућити Београду да поново успостави суверенитет над већински српским делом Косова северно од Ибра. Заузврат, Србија би морала да призна независност смањеног Косова.

Таква иницијатива би захтевала да доносиоци одлука у ЕУ превазиђу своју одбојност према подели Босне и Косова. Поделе никада нису савршено решење, али понекад су боље од алтернатива. А с обзиром на актуелни фијаско у Босни и на Косову, подела би скоро сигурно била боља него статус кво.

За Сједињене Државе би избор политике требало да буде још лакши. Абрамовиц и Хупер су показни пример националног нарцизма који се сувише често среће у америчкој спољнополитичкој заједници. Они нехајно претпостављају потребу за водећом улогом САД, а да при том не пружају ниједан разлог зашто би то било неопходно. Као што сам написао на другом месту, пред Вашингтоном је много важнији посао постављања спољнополитичких приоритета. Треба се фокусирати на догађаје који имају јасан потенцијал да угрозе америчку безбедност или на оне који представљају велику опасност за стабилност међународног система.

Парохијалне свађе на Балкану не потпадају чак ни у категорију удаљених претњи у смислу постизања одговарајућег прага неопходног за акцију САД. Обамина администрација треба да обавести своје европске савезнике да је актуелни хаос на Балкану проблем који ЕУ треба да реши. Ако треба, Бела кућа, Стејт департмент и Пентагон треба да блокирају позиве и мејлове који долазе из престоница ЕУ. Тако наши креатори политике не би морали да слушају цмиздраве молбе европских званичника, који би да још једном уплету САД у овај хронично завађени регион.

Тед Гален Карпентер је виши сарадник за одбрану и спољнополитичке студије на Кејто институту, аутор осам књига о међународним пословима, укључујући „Политика лошег комшије: Узалудни рат Вашингтона против дроге у Латинској Америци“

(Превод: НСПМ)


[1] Рубен Голдберг - Reuben Garrett Lucius Goldberg (4.7.1883 – 7.12.1970) је био амерички карикатуриста, инжењер и проналазач који је смишљао фантастично комплексне справице за остваривање једноставних задатака. Као идиом у неформалном говору се користи за изузетно комплексне али непрактичне планове, прим.прев.

Пристигли коментари (0)
[ Почетна страна ]

http://nationalinterest.org/commentary/balkan-war-redux-5696

Balkan War Redux

Ethnic violence is back in the Balkans. And once again, it has taken the West by surprise.

This time the focal point is northern Kosovo, the region north of the Ibar River. Formally under Kosovar sovereignty, the area is claimed by Serbia and treated by the West as a de facto part of Serbia, where Serb paramilitaries profit from smuggling to the Albanian mafia while enforcing obedience among the area’s overwhelmingly Serb population.

NATO’s Kosovo Force (KFOR) units—which include some U.S. troops—and the EU’s rule of law mission (EULEX) tread gingerly around this reality. Belgrade exploits the paramilitaries to reinforce Serbia’s territorial claims. Officials from Pristina rarely step into this international shadowland. The United States, European Union and Belgrade all regard Pristina as a distant and inconvenient landlord, a silent partner in their tripartite understandings. Kosovo is expected to abide by the status quo and not fuss over the disjunction between Western professions of Kosovar sovereignty (albeit with close ties to Belgrade) and the reality of dominating Serb paramilitaries on the ground.

These arrangements were upended recently when Kosovo’s prime minister—finally, in the view of his countrymen—sent police units to two northern border posts to enforce a trade-policy decision by the Kosovo government. As Kosovar officials have frequently complained to the EU and the United States (to no avail), Serbia freely exports its goods into Kosovo but blockades Kosovar goods headed north. Kosovo’s deputy prime minister publicly warned Belgrade that unless it lifted the blockade within thirty days, Pristina would block Serbian goods entering through the north. On July 25—after informing EULEX of its intentions, according to the prime minister—he sent Kosovar police units to take charge of two northern crossing points along the Serbian border. The action led to a confrontation with armed Serbs, and one Kosovar police officer was killed in the shooting.

What followed were scenes reminiscent of Croatia and Bosnia in the early 1990s: Barricades went up throughout the north and began restraining KFOR movements; Two leading officials from Belgrade responsible for relations with Kosovo crossed into the north to show solidarity with fellow Serbs manning the barricades, underscore Belgrade’s claim over the territory and try to restore the status quo ante by negotiating with the KFOR commander; Serbs threw Molotov cocktails into a KFOR camp and set the two border posts ablaze. KFOR, as part of a compromise solution to tamp down the violence, took over control of the two destroyed border gates.

By Thursday a deceptive calm had returned to the area and the Kosovar forces had withdrawn. But the violence may have created a new reality. With emotions running strong on both sides, positions seem to be hardening. The Kosovars have united behind their prime minister, who condemned an already-unpopular EULEX for doing nothing to aid the police unit.

Another casualty may be the EU-sponsored Serbia-Kosovo bilateral talks on small but practical technical problems. Just weeks ago, the EU proudly announced agreement on three such issues and hoped to build momentum for further limited dialogue. But pictures of the Serbian leader of those talks meeting with paramilitaries at the barricades cast the negotiating process into a new and less benign light. The events also stirred nationalists in Belgrade. In Pristina, Kosovars now see the talks as a sideshow in which their negotiators are used as props by Brussels to help make Serbia more presentable to governments deciding soon on the country’s EU-candidacy status.

The greater damage may be to a fundamental US policy assumption: that it is better to delay grappling with the undiscussed core issue of the status of northern Kosovo—the claim in Belgrade that Kosovo be partitioned along the Ibar River and the equally firm insistence by the Kosovars that the north belongs to Kosovo.

It may well be that the West’s preference of restoring the status quo ante in the north will not be possible, though diplomats in Pristina, Belgrade and Brussels are working assiduously to achieve that. If so, Washington will have to decide whether to reexamine long-held assumptions about keeping final-status negotiations over the north in a diplomatic deep freeze and consider whether events are now forcing its hand. If this were to happen, it would require the United States to play a major role in the present negotiations and the overall Serbia-Kosovo divide.

Clearly Washington would prefer not to take on this set of headaches—far easier to kick the can down the road. Once violence, however, enters an issue, it can outrace the efforts of diplomats to contain it, as we learned in the Balkans in the 1990s.

Washington now faces two broad policy choices: follow the EU in attempting to restore the old situation by coaxing Pristina to accept the status quo ante in the north and convincing both parties return to their limited talks. Or it could try to shape a new reality, either by changing the nature of the talks and focusing on the fundamental question of the future of the north; or by leading the EU in establishing Western control over northern Kosovo and the border with Serbia. Almost certainly, if history is any guide, short-term considerations will prevail over long-term ones.

More by

Нема коментара:

Постави коментар